UČITELJICA ŽIVOTA

vrnjacka banja ok

Dok sam davala intervju za TV o tome zašto volim knjige Vesne  Dedić, shvatih da  je život stvarno ono što od njega napravite.

A naučih i da ne  treba da se gleda preko ramena. Za svaki slučaj kada ne znate kuda i kako, a vi pogledajte ispred sebe. I nema da pogrešite.

Upravo to je poruka nove  knjige Vesne  Dedić na čiju poromociju tradicionalno idem sa velikim uživanjem svakog leta u Vrnjačku Banju. Poslednji vikend u avgustu bude rezervisan za te dobre vibracije, jedno interaktivno druženje pored bazena u Solaris Resortu i promociju koja okupi čitav grad i okolinu. https://www.instagram.com/solarisresort/?hl=sr

Ove godine  sam svoj ugođaj oplemenila još  jednim kultnim mestom u srcu banje, gde se slušaju dobri tamburaši, jede krispi paprika uz beli mrs (obavezno probajte u restoranu “Sunce”  http://picbear.online/restoran_sunce_vrnjackabanja uz čašu Plave Paunice iz vinarije “Grabak”. Ko mi ne veruje, neka proba slobodno. Vinarija  Grabak inače poznata je kao vino sa geografskim poreklom, nalazi se iznad centra Banje, i osim fantastičnih aroma  rozea, crnog i belog vina, odlikuju ga i neobični nazivi. Pa tako ako se desi da negde pročitate u vinskoj karti imena  bela golubica, plava paunica, modra  vrana, budite  sigurni da pijete vina vinarije Grabak iza kojih stoji  Marina Bogićević, naša žena, koja je enologiju završila u Italiji i danas uživa u plodovima svog rada  u vinariji “Grabak”. 

vinarija

Moj banjski ugođaj počinje svakog leta negde u doba karnevala sredinom jula kada i zvanično otvaram sezonu uživanja. I ono što me naročito raduje svake godine su tu meni ista i neka nova draga lica, mnogo divne  muzike i sjajnih kontakata. Tako su zbog mene ove godine u Vrnjačku Banju stigle vruće mantije iz Novog Pazara  https://www.instagram.com/explore/locations/469636093154212/sve-pod-sac-pite-mantije/ uživala sam u tačkama brazilskih plesačica na karnevalskoj sceni, održala sam predavanje u kampu vodenih sportova Number One koji drži naš reprezentativac Nikola Rađen, u okviru radionice čuvene naučnice Vanje Bokun Popović. Otuda se ja i u banji osećam zaista kao među svojima, jer to i  u realnom vremenu zaista tako jeste.  (more…)

PORUKA U BOCI

skopelos o2

Otkriću vam tajnu.

Ja mnogo volim ljude sa kojima radim. I ne sad ono kao timski rad, mi smo porodica i ostale trice i kučine nego stvarno volim ljude sa kojima sarađujem. I znam ih u dušu. Bilo da se viđamo svaki dan ili da povremeno putujemo zajedno na  službene zadatke. I nije fora, verujte, doživljavam to kao deo svoje misije i vrlo mi je bitno da u krugu ljudi koji me okružuju budu oni koji mi imponuju. 

Jer svaki posao,  a pogotovo kreativan – traži dobro okruženje. I kako me moje kolege  vole jednako kao i ja njih, moj dolazak sa svakog  putovanja bude prigodno dočekan 🙂

Sad po povratku sa Skopelosa, posle zvaničnog sastanka sa redakcijom portala čiji sam urednik, pređe se i na  neke  lakše i običnije teme, pa kako od mojih na poslu još niko nije boravio na  Skopelosu, priča krenu spontano o mom putovanju.

Objašnjavajući šta sam se sve videla, čula i doživela, koje sam manastire obišla, moj kolega Munja, direktor fotografije na portalu,  me na pomen manastira onako tiho, zaverenički i sa osmehom upita: 

– Išla si  da se ispovedaš?

– Nisam Munjo, ja pristalica tog verskog običaja, kad me već pitate – odgovorih zbunjeno.

Ja sam vam realno rizična grupa jer sve što vidim – slikaću, sve što doživim – napisaću. I okačiću ovde, na Ivanine Priče. Nema tu mnogo mesta ispovedanju, ali činjenica da ja ćutati neću. 

Smatram da su tajne koje imamo – uvek i zauvek samo naše. Da nam eventualno može pomoći samo neko dobronameran i kome verujemo, ako imamo kakvu nedoumicu u životu, ali ispovedanje i ja – i dalje potpada u folder “ne, hvala”. Munju jako volim, pa i pokažem kada me zbuni ili pročita. 

Inače, pravoslavni manastiri na Skopelosu su možda nešto najneverovatnije što sam ikada pretpostavila da mogu da vidim na  jednom ostrvu, tim pre što  je put do nekih od  njih strm i pun krivina. Ako vam kažem da sam u par navrata žmurila da ne gledam uzak asfaltiran put koji se na pojedinim mestima gubi – jasno vam je da sam se uplašila. Priznajem. http://www.bigblue.rs/SKOPELOS-Hoteli/655/1/ListaHotela.aspx

Konak manastira u kom su nas dočekali sa ratlukom

Konak manastira u kom su nas dočekali sa ratlukom

Prvi put sam pomislila šta meni ovo sve treba i posumnjala u svoju hrabrost. Svi manastiri se i bukvalno nalaze nebu pod oblake, na neverovatnim visinama ali sa fascinantnim pogledima. Poenta svih  tih lokacija u prošlosti bila je u davna vremena zaštita dobara i vrednosti daleko  od dometa pirata i drugih osvajača. Crkve, manastiri i ostala duhovna mesta okupljala su ljude i putem crkvenih zvona  obaveštavala okolne svetinje, ali i stanovništvo,  da se neprijatelj približava. Od pet manastira u okviru ture, prvi na koji nailazim jeste sveti Riginos, zaštitnik ostrva Skopelos, koji je država poverila na čuvanje gospodji Katarini koja nas u svom konaku dočekuje sa ratlukom. Najznačajniji na Skopelosu, jako lepo održavan i nestvarno miran. Prvi put osećam drugačiji  miris tamjana, dok palim sveću.  Objasniše  mi da u Grčkoj postoji nekoliko vrsta sa različitim aromama. Sledeći  manastir Evagelistria, poseduje čudotvornu ikonu  iz 13.  veka, zbog koje ljudi mahom i dolaze na poklonjenje upravo  ovde.  (more…)

[Top]

NAJVAŽNIJE, NIŠTA NE SME DA VAS IZNENADI

38294488_880885465455244_3850554364024324096_n

Dokle si stigla? 

– Evo do Ujedinjenih Arapskih Emirata, njihov pečat neće da se osuši jedini! – doviknula sam Violeti koja me obišla u toaletu Izmirskog aerodroma. 

Iz sušača za ruke, promaljao  se moj okvašeni pasoš koji sam pokušavala da osušim i stala sam na stranu gde je pečat mog ulaska u Dubai. Nisam ni slutila koliko je papir na pasošu  kvalitetan. Drugog objašnjenja nema jer ko za baksuz nije hteo da se osuši poslednih 15 minuta. A do korica još nisam stigla. Bila sam spremna i da  me vrate sa leta.  Jer ovol8iko se nisam cimala ni oko jednog papira, a pasos broji 32 strane,koliko se sećam.
Moj prvi  put u Izmiru obojile su nesvakidašnje okolnosti. Najpre nisam uspela da sletim usled nevremena, pa sam u toku sletanja na 500 m osetila šta je i neočekivano  poletanje. Polila sam se vodom onako muški – i sebe i putnika do mene, ali sendvič ispustila nisam. Kad smo kod vode, ovo putovanje je definitivno obeležila i voda. Šuškalo  se o pomračenju Meseca tokom leta, nevreme u vidu ogromne kiše sprečilo me da sletim, vodu sam prosula u avionu po sebi, a onda i po pasošu u povratku. 

Ako ima simbolike, neka mi neko javi koja je moja. 

38292827_880890535454737_2950341476619386880_n

Ok, prihvatam samo onu da je prosipanje vode uglavnom – dobitak 🙂

Godišnja konferencija Balkan Media Grupe i ovoga  puta okupila je trideset novinara sa prostora Balkana u cilju medijske razmene i učvršćivanja kulturnih veza. Tretman po sletanju i ceremonija otvaranja gala večere koju je prenosila državna televizija definitivno je učinila da zaboravim na tri sletanja i tri poletanja koliko sam izbrojala do Izmira. U jednom pravcu.  

Na jednoj slici iz Efesa hvatam da je naša  mala ali odabrana ekipa zapravo iz one  reklame za Beneton. Svi smo različiti, ali se sjajno uklapamo. Što je za saradnju na međunarodnom nivou zapravo najbitnije. Mediji su  postali važni onoga trenutka kada su shvatili svoju snagu i kada su se udružili. Zato ih  i zovu sedma sila. 

38271007_880885045455286_5666250594407415808_n

Izmir kao grad na mene ostavlja utisak kosmpolitskog grada, sa velikim uticajem Mediterana, a na momente me ulice čak podsećaju na ulice Soluna. Egejska  regija u Turskoj definitivno je nešto drugačije u odnosu na sve što sam mogla da vidim u ostalim delovima ove zemlje. Za  Izmir  važi priča da u ovom gradu žive najlepše  devojke u čitavoj Turskoj, da je značaj Izmira predvideo još Aleksadar Makedonski, sanjajući san u kome mu se ukazuje da će ovde da žive najsrećniji ljudi u čitavoj Turskoj. 

Efes kao jedno svetsko čudo starog  sveta definitivno je najneobičniji lokalitet kojisam imala prilike da vidim u poslednjih nekoliko godina. Čisto kad čovek  danas pomisli da  je istorija počela od njega, valja da obiđe svetska čud a nekih davnih vremena čisto da ne misli  da je nešto veliko uradio, jer su velike stvari postojale  i pre  njega. 

38404699_880885135455277_424750756378181632_n

Efes je za sve koji malo znaju o ovom nesvakidašnjem lokalitetu bio grad koji je uvek beležio neki vid razvoja. Trgovački i kulturni centar regiona koji je u antičko doba brojao 250 hiljada stanovnika. Za početak, ozbiljna priča za ono vreme. Grad je do neverovatnih razmera slavio boginju Artemidu i ostao je poznat stotinama godina kao grad boginje koja štiti majke i žene. Pristalicama tumačenja popularnih teorija religije neobično interesantna činjenica je da je grad za svoje boravište izabrala jedna druga sveta majka par stotina godina kasnije – Devica Marija. 

Od Amazonki, preko boginje Artemide do Bogorodice, Efes je definitivno obeležio ženski princip. Nas nekoliko koleginica hodale smo uglačanim stazama nekih davnih vremena, svaka u svom filmu i svaka sa svojim emocijama doživljavala je prostor pred sobom. Međutim, činjenica da smo se sve lepo skontale davala je šansu onome – da se sličan sličnom raduje. I da žena ženi treba da se raduje i podržava je. 

38497334_880885192121938_4920377404028878848_n

Naš domaćin Jusuf više puta nas je požurivao, jer smo iz Efesa žurili na aerodrom. Ali ne može se brže od života. Pred sam dolazak na izmirski aerodrom ukapirala sam da sam celu flašicu vode sasula direktno u pasoš!

Rekoh ja magija vode pratila me celim putem. Ok, idemo još jedan krug iznenađenja na ovom neobičnom putovanju.  SVa sreća pa mi mozak radi i setih se sušača za ruke u toaletu. LIčila sam na mister Bina koji suši pantalone s tom razlikom da mi je kosa letela na sve strane, a ja iz sušača nisam vadila pasoš. List po list izbrojah 30-etak strana. Sreća pa na aerodromima ima tolike gužve i svako svoja posla gleda da sam komotno mogla i kosu da isfeniram  i da nikome pažnju ne skrenem. 

Čavrljajući do Beograda sa koleginicom Violetom, između dva leta, parfema u free shopu i čašice razgovora u avionu,  shvatam da je možda osnovni ženski princip –  da u životu ništa ne sme da te iznenadi. 

DO nekog idućeg putovanja,

Ivana Đorđević

. . . 

Specijalno hvala

Jusufu Eminu, Galibu Giciću i brojnim kolegama na divnom druženju u okviru Balkan Media Samita u Izmiru, jula 2018. godine

 

 

 

[Top]

LJUBAV NA PRVI KORAK

Dok su mi pred očima prolazile prve palme na ulicama Vodica i dok sam virila kroz  prozor kao dete  koje jedva čeka  da stigne na more  sa radija su se čuli  stihovi:

Blago meni što si tako ljut, to je znak da biram dobar put, jer dok ti smeta sjaj, znam da ne vidiš  mi kraj, kamo idem zato ne pitaj!

Otkuda tako poučni i zanimljivi stihovi otpevani nežnim zvonkim glasićem i kakva je to pesma uopšte? Kad radiš u industriji zabave i na muzičkoj televiziji, neke pesme ti i bukvalno  promaknu dok razmišljaš o rokovima, o gostima i emisijama. To je moj slučaj sa ovom pesmom. Čula sam sto puta da “Život nije siv” ali nisam ni slutila  da može da  bude ovako živopisan. 

U Vodicama sam bila prvi put pre par godina. Kao prijatelj CMC TV i Croatia  Recordsa bila sam čest gost na različitim događajima, kako u Zagrebu  tako i na čitavom hrvatskom primorju. I svaki put donosila sam različite impresije, poznanstva  i bezbroj lepih uspomena. 

Prvi put se podesilo da mogu da odem na neko divno mesto gde ću uživati taman toliko koliko mi je potrebno, ali i raditi taman onoliko  koliko mi je to zadovoljstvo. Taj balans kod javnog posla je možda i najvažniji. A ovoga puta sam ga postigla.  Posle dugo vremena uživala sam na Jadranu neopterećena rokovima i obavezama, jer sam  znala da stižem sve. CMC  festival je za mene kada sam prvi put otišla pre nekoliko  godina bio veliko otkriće, ali ove godine me definitivno oduševio. 

Od mog prethodnog boravka u ovom mestašcu na Jadranu, čini mi se nije se promenilo  mnogo, sem što su neke pešačke staze pored obale zatvorene. Tačnije luka je imala jednu prečicu za koju sam znala, a koja je sada zatvorena ogradom. Sve to i  ne bi bilo neobično da  nisam krenula – baš tuda. Što  bi rekao Skot Pek – put kojim se ređe ide. E pa krenula sam tuda i morala da pregazim obalu. Tom prilikom zaradila sam i ožiljak na dekolteu jer gledajući u noge nisam gledala gde mi je glava i bi šta bi! Al’  valjda je to život. Da probaš, ideš kuda te noge i pamet vode, pa nekad sa ožiljkom, nekad punog  srca. Cest’ la vie!

20180610_113224-01

Tradicionalno krstarenje brodićem počelo  je uz laganu muziku, odabrana vina i morske specijalitete. Lekcija  koju sam naučila prethodnih godina je  da se na brod uvek ide  u tesnom. Ukoliko se odlučite  za bilo  lepršavo vetar će se potruditi da umesto čašu sa vinom, u ruci držite – suknju. I tako sve vreme krstarenja. Sreća pa imam iskustva i sa brodovima i sa krstarenjima pa sam ovoga  puta otišla – takoreći spremna na sve. I za uslove i za prilike.  (more…)

[Top]

IZA ZATVORENIH VRATA PREDSEDNIČKOG APARTMANA

20180524_112738 ok

Nije lako ljudi moji, biti  predsednik. Ni saveta stanara, ni mesne kancelarije, a kamoli svetske sile.

Kada sam pre mesec dana išla u Tursku da snimam reportažu, moja idealna smeštajna jedinica bila je – predsednički  apartman.  Pre mene tu su boravili različiti moćnici, javne ličnosti, ali predsednik Amerike je definitivno – najzvučnije  ime koje sam tamo čula. 

Apartman mi se odmah  dopao. Što više  stvari  viđam na putovanjima i po belom svetu, sve mi se više dopada klasičan sjaj sa primesama nesvakidašnje udobnosti. Drvo, pliš, raskošan pogled i mnogo kvadrata. Zanimljiva  stvar kod  luksuznog smeštaja što  je sve do te mere  programirano  na  maksimalnu udobnost, da vam vrmenom stvari kao što  su zlatne kvake i preskupi motivi u čitavom apartmanu – postanu svakodnevica. 

Trpezarija predsedničkog apartmana

Trpezarija predsedničkog apartmana

Dok intervjuišem Dušana Anastasova, koji mi objašnjava kako sedimo i pijemo  kafu na istom  mestu  gde i tadašnji predsednik Sjedinjenih Država, ne mogu da se  ne osećam bitno 🙂 Sama činjenica da ste u ambijentu u kom uživa svetski džet set ne može a da vam ne da osećaj moći. To prosto radi po tom principu. 

Zanimljiva stvar je da predsednički apartman ima – osim dnevne sobe, spavaću sa radnim delom i izlazom na  terasu, trpezariju i kupatilo, još  jednu sobu koja je povezana sa apartmanom. Na moje pitanje čemu služi ta soba koja je  praktično zasebna smeštajna jedinica, dobijam odgovor da je to za obezbedjenje – koje ide  uvek uz  predsednika. 

Zapravo koliko god obezbedjenje zvučalo kao moćna stvar, činjenica da je neko s vama 24h na  dužnosti pomalo je ako niste  naviknuti – zastrašujuće. Niti da se družite, niti da  se distancirate, niti da se srećete, ali znate da je tu. I tu je zbog vas. Zvuči kao život. Neobično. 

Kod  luksuza je fora  u tome što se  jako brzo naviknete

Kod luksuza je fora u tome što se jako brzo naviknete

Kada dobijete  sve, uvek nešto bude višak. Razmišljam kako izgleda kada  dođete u  paru sa nekim, u šta vam se računa – obezbedjenje? I kako  izgleda kada hoćete da budete intimni? Da li vam i tada čuvaju stražu? Mislim, pitam za prijatelja. 

Imala sam prilike da radeći u diplomatiji na početku  svoje karijere, imam i obezbedjenje i diplomatsko vozilo sa sve onom  zastavicom napred davnih dana u Rumuniji i znate šta mi je posle nekoliko dana službenih obaveza bilo zanimljivo? Zanimljivo mi je bilo da se iskradem i popijem kafu sa našim tadašnjim vojnim atašeom u boemskom kvartu Bukurešta! Vidite kako se čoveku uvek dopada  samo ono  što u tom trenutku –  nema? 

Detalju sa snimanja videa - Saša Filipović  iz mrtvog ugla nadgleda moj nastup pred kamerama

Detalju sa snimanja videa – Saša Filipović iz mrtvog ugla nadgleda moj nastup pred kamerama

Ali da se vratimo na predsednički apartman u hotelu Calista Luxury. Ovde imate sve  – i pogled i piće i iće i obezbedjenje i udobnost, pa i lično obezbeđenje ako ste predsednik  ili VIP ličnost. Kod luksuza  je dobra stvar i ta što se vrlo  lako  naviknete.  I što vam ne dosadi tako brzo. 

Snimanje protiče sa komičnim momentima jer nas u  ekipi ima toliko da svaki čas neko iz nekog ugla apartmana izroni  i ušeta u kadar i…idemo sve ispočetka! To na momente biva  toliko smešno, jer se cela priča oteže, a broj neplaniranih glumaca povećava. Scena prva: Ja sebi sipam piće i pričam o društvenim mrežama u ekskluzivnom javljanju za  emisiju Tabloid, a kolega iz ekipe otvara vrata i nonšalantno ulazi u kadar sa sve nekim papirima dok priča telefonom.

I kako da se ne zaceniš od smeha? Cela ekipa urla, mi idemo ispočetka…a treba se  setiti  šta si  pričao pre toga. Otuda meni valjda stalno osmeh na licu za vreme snimanja. Nikad ne znam šta ću ispričati dok se ne upali crvena  lampica. Nekad i samu sebe iznenadim 🙂 jer obično nemam nikakvu pripremu. 

Uglavnom, ovaj video  je uspomena na divne trenutke provedene u sjajnom ambijentu nestvarne Turske i stvarnog predsedničkog  apartmana. Delovi sa upadima u video su obrisani, čisto  da to  bude jasno 🙂

A moja  predsednička avantura  izgledala je ovako.  Uživajte!

Tehnička podrška: Turistička agencija Big Blue

www.Bigblue.rs

[Top]

“No wifi! Talk to each other!”

IMG-8afead59db3e9a64b60ccac4b797ba6e-V-01-01 ok

Mene  je zapravo vrlo lako usrećiti. To shvatim na svakom svom putovanju. Samo mi ugasite telefon, pustite  u neku lepu  prirodu i dajte dobro  piće. Procenat alkohola nije važan.  Može da bude i sok, pošto kafu  jelte više ne pijem.  A kako sam trenutno u Austriji – dolazi u obzir pivo. 

– English  or German? – obratio nam se naočit  visok,  momak pitajući  šta ćemo da pijemo. Kafe restoran na samom trgu u Halštatu, gde smo sedeli i prošli put zapamtila sam po tome što ni tada nisu hteli da mi daju wifi. Tada mi se imperativno obratio čikica sa “No wifi! Talk  to each  other!” Sada par godina kasnije na istom mestu, shvatam da je  bio u pravu. Iako je Halštat živopisan i mami na fotografisanje svega i svačega, nedostatak Interneta – me  je preporodio. 

Kroz priču o našem odabiru piva, začuh u deliću milisekunde neki slog na  engleskom koji je zazvučao tako naše. Domaće. Srpski.  Promenismo par rečenica na engleskom i mladić nam se obrati naposletku sa:

– To vam je odlično halštatsko  pivo.  (more…)

[Top]

DRUŠTVENO MREŽNI UČINAK

_MG_2990 ok

Pre nego što bilo šta postujete po mrežama, razmislite dvaput kako to odjekuje u glavama onih koji vas čitaju.
Ne ispadne uvek ono što ste hteli da kažete. Nekada ste rekli mnogo više.

Nekad ste recimo otkrili koliko ste glupi. 

Nekada  ste otkrili koliko ste ranjivi. 

Nekada ste  ljude nehotice nasmejali. 

To  što  je vas neko povredio, uvredio, iznervirao ili vam nešto ružno rekao, te dirnuo u slabu tačku, nije prosto stvar velike većine vaših prijatelja. Jer FB prijateljstvo nije ono pravo prijateljstvo kada sa nekim  pijete kafu.

To što  četujete, ne znači da se poznajete. I čet ne menja pogled u oči, aman! Ako vam se pije ta kafa, pa stisnite petlju i okrenite telefon. Dogovorite i vidite se. I stvar rešena. (more…)

[Top]

ŠTA ŽENE ŽELE?

profemina

Nedavno održana regionalna konferencija Pro-Femina čiji sam bila gost  i ove godine u  organizaciji magazina “Lepota i zdravlje” otvorila je bezbroj pitanja, ali i ono čuveno – Šta žene žele? Odgovor  su kroz raznolike teme davali brojni učesnici kroz panel  diskuscije jer se govorilo  o najvažnijim pitanjima koja se tiču života savremene žene. 

Konferenciju su otvorile potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, glavna i odgovorna urednica magazina “Lepota i zdravlje” Lidija Ćulibrk i direktorka “Lepote i zdravlja”  Milica Đokić, koja je uručila specijalnu Pro-Femina nagradu Mileni Minji Bogavac, dramaturškinji.

Lidija Ćulibrk, urednica Lepote i Zdravlja, moja malenkost i Milica Đokić, direktorica izdanja

Lidija Ćulibrk, urednica “Lepote i zdravlja”, moja malenkost i Milica Đokić, direktorica izdanja “L&Z” na ProFemina konferenciji

Učesnice su podelile ohrabrujuće priče o tome kako se uhvatiti ukoštac sa izazovima, pritom ne zapostavljajući ni svoje privatne uloge. Pričalo se i o zdravim navikama, o autonomnom pravu svake žene na svoje izbore, anti-ejdž beauty trikovima, novim junakinjama srpskih serija i filmova. Nezaobilazne su bile i zdravstvene teme: budućnost zdravlja i prevencija kao glavno rešenje, inovativni lekovi protiv osteoporoze, podsticanje odraslih i dece na veću fizičku aktivnost. U fokusu je bila  i lepša strana medicine – diskretne estetske korekcije i preparati protiv celulita. Razgovarali smo i o organskoj poljoprivredi-najboljim načinima kako započeti “zeleni biznis”.

 Kraj konferencije obeležila je duhovita prezentacija” Igora Stankovića osnivača i predsednika marketinške agencije ”Communis” na temu “Šta žene žele,  kao i panel na kome su modni  i beauty stručnjaci Snežana Dakić, Aleksandar Đikić, Marčelo Mura  i Filip Maksimović davali savete za pefektan stajling.

Da li smo saznali  šta žene  žele, ostaće možda  ipak nedorečeno, ali da smo  se  ozbiljno  približili odgovoru – to definitivno jesmo. Jer svake  godine  kako se menjaju trendovi i potrebe savremenog života, menjaju se i potrebe  jednog tako jednostavnog  bića kakva je – žena.

 

Tekst: Ivana Đorđević

Foto: ProFemina 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Top]

LOKAL PATRIOTA

DSC_0025ok
Nedavno su me kontaktirali iz slovenačkog  časopisa  Obrazi, na temu mog rodnog grada. U prvi mah su me iznenadila pitanja, a onda sam odgovarajući shvatala koliko ja zapravo i jesam lokal  patriota. Ovo  su moje priče o Beogradu koji volim. 
 
Zašto bi neko trebao da dođe u Beograd?
– Beograd nudi jednu kosmopolitsku  priču, a u isto vreme nije hladan, već naprotiv, vrlo topao  grad. Postoje delovi grada koji su prava poslastica za ljubitelje umetnosti, za ljude koji vole da osete  senzibilitet  jednog  grada moja preporuka je uvek jedan  Kosančićev  venac ili jedna Skadarlija. Naravno ne mogu da izostavim Gardoš  kulu  i predivan Dunavski kej. U Beograd dolazite po inspiraciju i po drugačiji pogled na svet. Ako ste umetnik, ako ste turista, ako želite da doživite grad  na  dve reke u punoj lepoti, onda je to upravo  ovaj grad na raskršću Istoka i Zapada.
 
Šta je tebi najdraže a što ne voliš u svom mestu?
– Saobraćajne gužve umeju da me izbace iz takta, ali život u gradu to nosi sa sobom. Najdraže su mi tople letnje večeri  kada se smiri dan i kada možete da prošetate uveče sa prijateljima do Madere u Tašmajdanskom parku, uživate u zalasku sunca na reci ili pogledu na grad sa Kalemegdanske terase. 

Jesi li ti rodjena Beograđanka?

– Jesam I to je posebna sorta. Jer podrazumeva stil i jednu posebnu filozofiju života. Geografija prilikom rodjenja nije presudna, jer Beograd prihvata sve koji žive u njemu. Beograđanske  nekako imaju poseban šmek i neospornu harizmu (smeh) Da ne bude da pričam sada samo o sebi, ali ovo  je fakat za sve  Beograđanke. Pisala sam i tekst na  svom blogu Ivanineprice.com baš na ovu temu. Zove se – Beograđanke – posebna sorta.
 
Gde ideš, kada želiš zabavu?
– Postoje klubovi, restorani, odnedavno je otvoren hotel Hilton u strogom centru grada i jako mi se dopada. Po prirodi posla sam često na nekim lepim  mestima, tako da je moj izbor za zabavu poprilično velik. Volim da  slušam živu muziku koja nije  preglasna  i onda to može da bude ugođaj za sebe, jer  brojni restorani određenim danima imaju upravo ovakav vid zabave u ponudi.  
 
Gde ideš u šoping?
– Obično je to Ušće. Volim što je u obliku oborenog pravougaonika i iz nekog razloga tamo pronalazim sve što mi treba. Ostale tržne centre zaista ne obilazim jer se jednostavno ne snalazim. Ušće ima i sjajnu konekciju sa centrom grada, na  dobroj je poziciji i to je ono što mi zaista odgovara iz mililon razloga. 
 
Koja ti je najbolja pijaca i zašto?
– Najdraža mi je Bajlonijeva pijaca jer je ušuškana u centru grada koji se zove  Dorćol. Moja prva  redakcija u kojoj sam radila kao tinejdžerka je bila  nedaleko od Bajlonijeve pijace, i taj deo grada ima za mene posebnu magiju. Tramvajske šine vode do  Kalemegdana i nekako je sve tu – i istorija Dorćola, i pijaca i centar  grada na par stanica  tramvajem. A o ponudi Bajlonijeve pijace moram da kažem da je uvek bilo svega što je potrebno. Moja sadašnja najbliža pijaca je svakako Zemunska pijaca koja ima sjajnu ponudu svežeg voća, povrća, mesa, sireva  i naravno – cveća! 
 
Koliko koraka imaš do najbliže pekare? Zar nije fenomenalno, da imaš u svako doba dana topao hleb, čevape ili cvječe – jer tih kioska ima puno pa skoro na svakom čošku?
– Prva pekara mi je preko puta kuće, s tim što ja izbegavam sve  one  saltke i slane tople  stvari jer me  goje. Učinim ustupak kada nekada  doručkujem van kuće pa zgrešim sa nekim  toplim praznim kroasanom ali to je izuzetak. Ćevape isto tako izbegavam pre se  odlučujem za neku laganu salatu, ali ima sada i restorana i dostave hrane i gotovih jela, samo je bitno odabrati ko sprema po vašem ukusuu. U šali umem da kažem da će posao u budućnosti praviti oni koji budu  pravili i dostavljali domaću hranu i oni koji budu  čuvali decu. Jer ljudi sve više rade i sve manje stižu kod kuće da spremaju sebi, a kada počnete  da radite neko valja i da vam pripazi decu. Ne  mislim samo na vrtiće nego i na različite produžene boravke za školsku decu, gde se rade  domaći  s decom i ogranizuju im se različite aktivnosti.
 
Da li znaš, koliko je najmanje mesta, gde imaju živu muziku bilo kog dana u tjednu? (uključi i to, kako imaš sve od cigana do jazza, što je stvarno impresivno!)
–  Imamo stvarno sve – od Silvane do Nirvane! (smeh) Silvana Armenulić  je čuvena pevačica iz vremena Tome Zdravkovića, otpevala je pesmu “Šta će  mi život bez  tebe dragi”. Ponuda muzike varira od dana  do dana. Recimo da  u sredu, četvtak, petak i subotu vi možete da birate da li ćete ići na muziku, stand up veče, bioskop, pozorište ili na neki modni event  na koji ste pozvani. Beograd stvarno živi 24 sata. 
 
Ada ili Kalemegdan? Ili imaš neko drugo mesto za štenje itd?
– Kalemegdan  za šetnju, Ada kada su kafići kraj jezera u pitanju, vožnja biciklom  i centar  za masažu “Integra Life Club”. Jako volim da vozim bicikl i to mi je glavna  stavka vikendom  pre podne, ali ja vozim na Dunavskom keju i onda posle vožnje uživam da sednem na  ručak na nekom od  splavova Dunava.  
 
Kako je moguče, da su Beogradjanke tako dotjerane uvek?
– Iskreno  ne znam šta je po sredi, mada možda je u biti ona čuvena “Nikad ne znaš koga ćeš sresti” (smeh) Šalim se naravno, ali ovde je osećaj  za modu jako jako izražen kod devojaka koje žive u Beogradu.  Nebitno da li su se ovde rodile ili došle na studije. Jednostavno žene vole da budu autentične, uživaju u detaljima kao što  su dobra frizura, sređeni nokti, lepa haljina, tašnica. To  se ne  prepušta slučaju (smeh) Iako je to samo fasada, žene žele da taj prvi utisak bude upečatljiv. Beograđanke su recimo jako spontane, opuštene, dinamične i harizmatične. Možda time više ostavljaju utisak nego svojom doteranošću. 
 
Beograd je kao neki kotao, gde je svašta – tradicija i urbano se mešata svugdje … Kakav je tvoj pogled na to raznolikost grada?
– Znate kako, ja mislim da u tome jeste širina Beograda. Što možete sve i ne morate ništa. Što možete da nađete svoje mesto pod suncem i da nikome ne smetate. Meni prija Beograd baš ovakav kakav je, možda što se znamo čitav život i što smo se zavoleli u svim izdanjima. 
 
Da li više voliš Beograd ili Beogradjane?
–  Teško pitanje! Beograđani su ipak samo ljudi, dok je Beograd nešto kao detinjstvo, neraskidivi deo mene. Kao neko ko jako puno putuje i ko voli sve gradove  regiona i sveta, svhatila sam da je lepota Beograda u njegovoj duši i autentičnosti. I možda što se znamo tolike godine. U međuvrmenu sam zavolela različite gradove u kojima sam boravila, imam svoja mesta i u Zagrebu i u Sarajevu i u Ljubljani i u SKoplju, ali isto tako i u Atini, Kairu, Beču, Veneciji…KAd su Beograđani u pitanju nekako je to sve podložno promeni, možete zavoelti nekoga ko je došao iz druge države ali je postao Beograđanin jer je usvojio način života i kao što rekoh filozofiju življenja, ali možda i obogatio način života ovde nečim što je doneo. Širina Beograda je u tome što ne traži da upadnete u kalup i da se uklapate. Možete biti to što  jeste, jer kao i na lepezi koja ima bezbroj boja, tako i u Beogradu imate različite ljude koji su odnegde došli i nešto novo doneli. A to je dragulj ovog grada – ljudi.
 
Možeš još da nabrojiš nekoliko svojih omiljenih mesta – zašto baš ta i tako …
– Moja omiljena mesta su restorani uz Dunav ili na Dunavu. Deo oko Stare Kapetanije prema restoranu Šaran, ako pričamo o restoranima. ISto tako, boemska četvrt Skadarlija i čuveni restoran “Tri  šešira”. Ako pričamo o mom ličnom ugođaju koji počinje s proleća, to je svakako šetnja Dunavskim kejom, vožnja biciklom stazom do Ušća i Brankovog mosta. Trenuci kada  vam  sunce s proleća miluje lice i vetar mrsi kosu a vi letite kroz prostor na biciklu su – nezamenljivi deo i moj recept kako se lišiti stresa. nNaravno ako me pitate šta je moja preporuka a da nije krstarenje Savom i Dunavom, to je definitivno kafić “Shake” na reci sa možda najlepšim pogledom na Kalemegdan.
ivanine price1

(more…)

[Top]

U GOSTIMA KOD SUZANE MANČIĆ

Često čujem da je neko uspešan postao jer je nešto smuvao, dobio preko  reda ili preko  veze. I nekako mi to zazvuči – kao plitko i olako shvatanje života. I da li  stvarno postoje ljudi, ma koliko ih realnost demantovala – koji misle da se uspeh može smuvati? Da se  na uspehu ne radi i da za  uspeh  ne  treba vreme?

I zašto je oduvek ljudima primamljivije nešto  što će se dobiti bez mnogo rada i truda i na koji fazon  misle da će im to trajati.  Da  bi nešto  trajalo, to mora da  ima kvalitet i kontinuitet. Sve ostalo  je zamlaćivanje. I čist privid.

Najbolji primer je estradna  delatnost. Uprkos činjenici da svake godine dolaze sve mlađi  i mlađi javni radnici, opstali su samo oni koji su u svoj  posao ulagali i vreme, i talenat i trud. Opstali su decenijama. Jedna  od retkih preostalih pravih televizijskih zvezda je Suzana Mančić, koja je najbolji primer za to.  Kao diplomirani  pravnik po struci, snašla se i u šarenom svetu medija, i  od početka karijere do danas uspela je možda u najtežem – da ostane aktuelna i zanimljiva.  I bez trunke sujete i dan danas radi sa  nesmanjenim entuzijazmom. A  objašnjenje je jednostavno – kada se pouzdate samo u svoj talenat, možete  biti u problemu, ali kada se pouzdate  u svoj rad  i nadgradnju – možete računati na duže staze. 

30712623_1918755361528880_2797630787673915392_o

Polaskana činjenicom da sam otišla u goste baš kod  Suzane Mančić u emisiju “Suzanin izbor” nisam ni slutila koliko će ovo gostovanje otvoriti  neka poglavlja mog života koja sam tek tako ovlaš zatvorila. Neke stranice koje sam mislila da sam apsolvirala.

U neformalnom razgovoru, Suzana me podsetila da je na naslovnu stranu svoje prve knjige stavila rečenicu “Istina je oduvek bila moje najjače oružje”. I  instinktivno sam shvatila koliko ni sama niakda nisam mogla sa folirantima bilo koje vrste. Ne zato što nisam htela, poklekne čovek nekad, živa  duša, nego zato što laž i istina nikada nisu mogle zajedno. Od mene  su lažni  ljudi večito bežali sami.  (more…)

[Top]