U GOSTIMA KOD SUZANE MANČIĆ

Često čujem da je neko uspešan postao jer je nešto smuvao, dobio preko  reda ili preko  veze. I nekako mi to zazvuči – kao plitko i olako shvatanje života. I da li  stvarno postoje ljudi, ma koliko ih realnost demantovala – koji misle da se uspeh može smuvati? Da se  na uspehu ne radi i da za  uspeh  ne  treba vreme?

I zašto je oduvek ljudima primamljivije nešto  što će se dobiti bez mnogo rada i truda i na koji fazon  misle da će im to trajati.  Da  bi nešto  trajalo, to mora da  ima kvalitet i kontinuitet. Sve ostalo  je zamlaćivanje. I čist privid.

Najbolji primer je estradna  delatnost. Uprkos činjenici da svake godine dolaze sve mlađi  i mlađi javni radnici, opstali su samo oni koji su u svoj  posao ulagali i vreme, i talenat i trud. Opstali su decenijama. Jedna  od retkih preostalih pravih televizijskih zvezda je Suzana Mančić, koja je najbolji primer za to.  Kao diplomirani  pravnik po struci, snašla se i u šarenom svetu medija, i  od početka karijere do danas uspela je možda u najtežem – da ostane aktuelna i zanimljiva.  I bez trunke sujete i dan danas radi sa  nesmanjenim entuzijazmom. A  objašnjenje je jednostavno – kada se pouzdate samo u svoj talenat, možete  biti u problemu, ali kada se pouzdate  u svoj rad  i nadgradnju – možete računati na duže staze. 

30712623_1918755361528880_2797630787673915392_o

Polaskana činjenicom da sam otišla u goste baš kod  Suzane Mančić u emisiju “Suzanin izbor” nisam ni slutila koliko će ovo gostovanje otvoriti  neka poglavlja mog života koja sam tek tako ovlaš zatvorila. Neke stranice koje sam mislila da sam apsolvirala.

U neformalnom razgovoru, Suzana me podsetila da je na naslovnu stranu svoje prve knjige stavila rečenicu “Istina je oduvek bila moje najjače oružje”. I  instinktivno sam shvatila koliko ni sama niakda nisam mogla sa folirantima bilo koje vrste. Ne zato što nisam htela, poklekne čovek nekad, živa  duša, nego zato što laž i istina nikada nisu mogle zajedno. Od mene  su lažni  ljudi večito bežali sami.  (more…)

SVE LAJKOVE KOJE DOBIJEŠ – DOBIĆEŠ ZBOG PITE!

PREDAVNJE

Malo se zna da ja držim i predavanja. 

Iz oblasti koje veoma dobro poznajem, a to su odnosi s javnošću, javni nastup i korišćenje društvenih  mreža u promociji sopstvenog biznisa. Jer hteli mi to ili ne i koliko god to delovalo nebitno, u pitanju su stvari koje se moraju znati ako ozbiljno istupate bilo gde javno. U Novi Pazar došla sam na poziv da održim dva predavanja u okviru projekta “Preuzmi inicijativu”.

Tako da –  moja turneja u Novom Pazaru mogla je da počne u velikom stilu! Kažem turneja, jer odavno mi jedno predavanje u drugom gradu, nije bilo ovako dobro organizovano. 

Prvi dan predavanja potrudila sam se da teorijski svoje polaznike provedem kroz vrednost njihovog proizvoda i uverim ih da je ozbiljnost ono što razlikuje da li se profesionalno ili  iz hobija bavite nekim poslom. Stepen ozbiljnosti je gotovo  uvek ono što vas definiše. Srela sam se sa nasmejanim licima, raspoloženim za interakciju i brojnim pitanjima za vreme svake pauze, što mi je samo govorilo da ću nekima od onih koji me možda vide prvi put – biti od velike koristi. To zapravo i jeste svrha svakog predavanja. Da kad izađete među ljude date svoj maksimum i nekome svojim rečima i iskustvom promenite život. 

Sam Novi Pazar dočekao me je jako srdačno. Potpuno neuobičajeno  da negde na svetu  postoje onako smireni  ljudi. Da nema tenzije i da sve nekim čudnim čudom teče. Za mene koja živim u Beogradu to je momenat, bez preterivanja, koji se graniči sa – naučnom fantastikom. Znam puno ljudi iz Pazara, ali ovo je bilo  prvi put da sam došla u ovaj grad. Zapanjilo me da u ovom gradu svi nešto rade i niko se ni na šta ne žali.

Onda sam skapirala da je izgleda stvar u hrani. Sve što spada u slatkiše i testa, utiče na hranu koja budi emocije. A jesti onako ukusnu tradicionalnu hranu, pritom mislim na sve vrste pita, mantije, sve one  divne  slatkiše, na čelu sa baklavom, ne može da se ne odrazi na raspoloženje.

Evo otkriću vam. Kod mene se u kući najviše vole i jedu mantije, dok ja ostajem verna piti sa sirom koja u mom jelovniku zauzima visoko  prvo mesto. Za samo pola sata koliko sam sedela u “Sve pod sač” na desetine ljudi je dolazilo da preuzme svoje porudžbine ili da kupi tek ispečene specijalitete. Na spratu radnje kod čuvenog Jasmina,  radi Meliha, slatka devojka koja mi je otkrila tajnu pravljenja mantija. (more…)

[Top]

ZLATNA kašika

Mnogo  se priča o rađanju i pravima jednog običnog bića kao što je žena da odluči  šta će i kada će. Pa da kažem koju reč.  S punim pravom i sa ogromnim iskustvom, mogu da kažem da se žena  ovde posmatra shodno kako kome odgovara. Kada treba da kažemo da su naše  žene  lepe i po harizmatičnosti poznate u čitavom svetu, da je naša lepota prepoznatljiva nadaleko, onda cenimo naše žene, devojke, majke, drugarice. Kada treba toj ženi da otvorimo vrata nekog lepšeg života, da je možda malo bolje platimo na radnom mestu, da joj damo šansu da spokojna ode i spokojna se vrati s porodiljskog – e tu baš stvari i nisu ružičaste.

 P1730394 ok

Najpre, zašto se ne rađaju deca? I zašto država mora da interveniše? Zato što budućoj majci čak i ako je zaposlena, niko ne garantuje  ništa. Moje iskustvo je drugačije, jer ja sam prosto imala sreće. Ali da bi pala odluka da dvoje ljudi imaju dete, često ih ometa zdrava pamet. Jer samo neko bez zdrave pameti može da ne planira potomstvo. Da, dragi moji, deca se planiraju, jer deca ne  traže da dođu na svet, zato  mi odrasli treba da im priuštimo normalne i elementarne uslove za život.  Niko ne traži da mu dete jede zlatnom kašikom, ali samo bebi oprema koja je potrebna za dolazak mezimčeta na svet, da podsetimo – nije nimalo jeftina. 

Ne treba možda da podsećam kako se živelo prethodnih decenija i zašto nikome nije padalo na um da rađa  decu. Valjalo je misliti o tome kako preživeti, a deca prosto dolaze iz osećanja spokoja, da bi drugo stanje jednoj ženi bilo  blagosloveno. Ona mora prvo da oseti spokoj. Ne da strepi u podstanarskom životu, ne da razmišlja da li će imati platu za vreme  dok doji bebu, niti da li će imati posao kada se sa porodiljskog vrati. Što  nas  vraća na koren problema. A to je funkcionisanje društva u celini. Ako nema radnih mesta, nema plate, ako nema plata, nema dece. Prosto ko pasulj.  (more…)

[Top]

EKSKLUZIVNO: Sebastian Cavazza, intervju

iPiccy-Design1

Pre nego što je sada na Festu 2018 film “Ederlezi Rising” osvojio nagradu u kategoriji za najbolji srpski film, o ženi androidu pod imenom Nimani čuli smo ekskluzivno u intervjuu koji sam dobila u Ljubljani početkom godine.

Intervju sa glumcem Sebastijanom Kavacom na predpremijeri serije “Senke nad Balkanom” u Ljubljani.

O pozorišnoj i filmskoj karijeri, o tome koliko jezika govori, o seriji “Senke nad Balkanom” i saradnji sa Bjelogrlićem,  i naravno o tome – da li postoji nešto što se danas zove regionalna popularnost.

Foto/kamera: Pedja Tratnik

[Top]

DVOSMERNA KOMUNIKACIJA

iPiccy-Design

Ta tako strana reč – ljubaznost. Što bi rekao Ričard Gir u “Zgodnoj ženi” prodavci su ljubazni prema karticama ne prema ljudima. Skoro mi nalete taj film pa mi osta u glavi ta rečenica. 

Ima neka tajna zavera kad je u pitanju ljubaznost. Ljudi su uglavnom ljubazni jer su tako naučeni, ali u prodavnici ćete to retko sresti. I dok je na Orjentu pitanje časti i dostojanstva da vas kao potencijalnog kupca ubede da kupite nešto jer je to PRAVA STVAR za vas, kod nas evo konkretno u Beogradu, prodavac će učiniti sve da mu iz radnje – izađete što pre.

Evo situacije. Brushaltere kupujem uvek na istom mestu jer samo tu nalazim odgovarajuću veličinu i model. I to obično izgleda ovako. Pokupim sve što želim da probam – jedno 10 komada i udjem u kabinu gde je dozvoljeno uneti samo tri. I sad jelte nekad promašim nekad pogodim i realno je očekivati da se obratim prodavačici za malu pomoć. Čisto da mi donese i zameni ako šta treba. Ja bar tako doživeh realnost. 

Uze žena da ode po drugi model i doslovce – nestade.  Sreća da je u tržnim centrima, u  kabinama pogotovo, toplo pa mi onako golišavoj bi samo, pa dosadno. Ode devojka i nema je. Provirim kroz kabinu, vidim naiđe druga prodavačica ko velim da se ova moja nije izgubila, da pitam, da nije sišla u magacin, da je nije neko oteo, šta znam. 

Nema je pa nema. Sednem u kabinu obučem se i čekam. Izvadim telefon ko velim možda je neko pisao. Pogledam vremensku prognozu. Ma pročitam i najvažnije vesti.

U neko doba, naiđe ova moja sa informacijom da to što tražim – nema. Pitam za još par stvari sa istog odeljenja, ali dobih ono čuveno “sve što imaju je izloženo”. E da mi ne reče, tačno da se ubijem u neznanju. Da se ponovo šetam između rafova ne mogu – pa da je tamo čak i sve gratis.

Nije ovo ljudi moji, čak stvar ni novca. Isto je i kad potrošim malo i kad potrošim mnogo. Ovo je stvar elementarnog respekta kupca. Ja ljubaznost evo još srela nisam. Ma čuj ljubaznost, makar dvosmernu komunikaciju kad bih srela ja bih bila eto srećna i zadovoljna. 

Izaberem od onog što sam isprobala i krenem ka kasi. Već me prošla volja istina da bilo šta kupujem više, jer nekako sam ostavljena sama sa svim što je jelte izloženo, da ne kažem – golišava u kabini, a ako šta mrzim to je da čekam pa mi više nije bilo do šopinga. Al’ ajd sad da ne budem razmažena, kupiću šta sam odabrala i to je to. 

Dolazim do kase. Žive duše nema. Nema ni zvonca da ikog pozoveš. Gledamo se nas par devojaka…da dozivamo koga da dozivamo i kako da dozivamo. Gospodja ispred mene dreknu na sirotu devojku koja se u neko doba pojavi, a ja od šetanja po tržnom centru kontam da nemam snage ni da pitam kako treba da ih dozovemo ako se nadjemo u toj situaciji. 

– Znate li vi koliko je robe nama stiglo? Dobro je da vam je iko došao na kasu! – objasni nam kasirka.  (more…)

[Top]

ZDRAVO ZA GOTOVO

Prvo oni čuvaju vas, a posle vi njih

Prvo oni čuvaju vas, a posle vi njih

Volite ljude i pokazujte im to dok su živi. 

Nešto slično sam rekla svojim roditeljima kada su me pre pola godine pitali zašto moraju da idu u Vrnjačku banju svake godine i zašto ih baš teram da idu u sred sezone. Da se razumemo, nije da ih ja baš motkom teram, idu oni sve u 16, nego su hteli da prolongiraju odlazak, a meni kao rođenom kontroloru svih  životnih situacija to ne ide da odobrim.

I tad izrekoh glasno, jasno, konkretno i bez zapete:

– Znaš, tata, umrećete jednog  dana i biće mi žao što nemamo više zajedničkih uspomena. Ovo ti je sad da bih  ja jednog  dana  imala čega  da se sećam, a vama odmor znači da biste duže živeli.

Prihvatili su oboje ćutke, bez mnogo rasprave, seli u auto i oduševili  se kako smeštajem u Solaris Resortu, tako i klimom, sreli  stare  prijatelje, stekli neke nove. I nauživali se tih  10 dana. Spa centar im se ne  treba ni da kažem, dopao naročito. Kvalitetna  hrana i dobar san učinili su svoje, tako da je moja misija uspela. Kad sabirate život, treba da imate čega  da se sećate. Ćerka me je kasnije pitala, zašto sam im rekla onako grubo da će umreti jednog dana. Zato što nekada  drugačije ne može. Ljudima tek kad pomeneš smrt, shvate koliko je život dragocen i koliko ne treba da im bude žao da potroše na sebe i svoj komfor. Ma, koliko ne treba da im bude žao vremena  koje će potrošiti na sebe. Možda je danas hedonizam u modi, ali da se ne lažemo, zbog  čega radimo ovoliko ako sebi i svojim najmilijima ne možemo da priuštimo nešto lepo i vredno sećanja?

Mene lično ako pitate, ja radim da bi mi neke stvari u životu bile lepe, dostupne i lake. Svoj posao volim, jer u njemu istinski uživam. A svoje roditelje poštujem, jer sam i sama roditelj i želim da svom detetu dam primer kako se treba ponašati prema svojim najbližima. To nema veze mnogo sa tim da li se nekada slažete, ne slažete, da li vam se stavovi razmimoilaze i šta  će vam neko od nepokretnosti ostaviti u nasledstvo. To ima veze sa zdravom pameću. Roditelji najpre čuvaju vas dok ste mali, a onda kako vreme odmiče, shvatite da ćete te iste roditelje morati da pazite vi. I da je za  sve  vas bolje ako su zdravi, pravi i svesni. 

22290046_1768254996583255_7805010065144886322_o

Kada dobijete svoju decu, shvatite da vreme realno brzo leti. Da se računa između dva letovanja, izmedju dve ekskurzije, između dve simpatije, od vrtića preko škole, do idućeg rođendana. 

Nije ovo nikakva priča o prolaznosti života, ali jeste o edukaciji. Nekada su ljudi umirali jer su bili gladni, bolesni, jer su bili neadekvatno informisani o načinu izlečenja. Danas kada je životni  vek mnogo mnogo duži, ljudi život i dalje uzimaju zdravo za gotovo. A nije. U zdravlje i lepotu življenja se ulaže. Imate mnogo  ljudi koji ne umeju da budu srećni. Mnogo onih koji žive u  prošlosti ili u dalekoj budućnosti.  Mnogo onih  koji nisu svesni da su srećni. 

Otuda i ono kada neko umre – prerano je, greota je, i zašto  baš  on. 

Zato  što život ne bira. I za one koje volite, uvek je odlazak prerano došao. Neko svoje korake potroši pre, neko kasnije. Poenta nije ni u kukanju, ni u filozofiranju, nego u življenju. Najboljem mogućem. U tome da kada već imate s kim, to vreme provedete kvalitetno. Na nekom lepom mestu. Da vam ne bude dosadno. I da imate čega da se sećate.

1640

Kada odu, ljudima je svejedno koliki ste im venac, suzu ili buket odneli za poslednji pozdrav. A kada vreme prođe i sami budete svesni da su trenuci koje ste proživeli zajedno bili jedina dragocenost  koju ste podelili.

Zato, volite ljude dok su živi. I  dok to mogu da vide i osete.  

Tekst: Ivana Đorđević

 

 

[Top]

VISOKA  PRELAZNA OCENA

26166996_759692757574516_268902381099816052_n

Oduvek sam se pitala šta  muškarci  nađu u prosečnim ženamа. Ono prosek u svemu – u ponašanju,  obrazovanju, izgledu. A onda sam shvatila. Sa  njima je lakše.   

Lepota je u ljubavi generalno prevaziđena stvar, a vremenom ispostavi se i jako dosadna. I danas to je stvar koja može da se dokupi – u okviru svojih  mogućnosti. Znate ono nemate velike usne, a vi kupite, nećete male grudi – a vi dokupite  veće.   

Mada kod lepote ima jedna vrlo  zanimljiva stvar, kada je ona prirodna. Kod žene pod tim podrazumevamo pravilne crte  lica, koje, verovali ili ne, obećavaju kvalitetno i zdravo potomstvo. Zvuči sumanuto, ali suštinski priroda je tako obeležila primerke svoje vrste. Na kvalitetnije i nekvalitetnije.

Tek posle dolaze na red obline. Da li je žena širih kukova ili je dečačke građe parametri  su koji govore opet u prilog produžetka vrste. Naravno da svako treba  da bira po svojim kriterijumima, ali jasno je svi vole da vide i lepo  lice i lepo  telo.

E tu nastaje ozbiljan problem, dragi moji. Danas  se lepe žene  masovno žale da su same. To ima veze sa  gordošću i velike veze  sa očekivanjima. Po sistemu –  Lepa sam, može mi se! Samo što niko nigde  nije napisao, da to što si lepa ne znači ama baš ništa. I najvažnije ne garantuje ti  ništa. Ni sreću ni ljubav ni uspeh. To je samo dar.

Uostalom, evo jednog prostog testa koji bi rešio ovu zavrzlamu. Samo tri pitanja za sve lepe, a  same dame.

  • Kad izađeš, šta radiš, sem što klikćeš u telefon?
  • Umeš li da se nasmeješ nekome ko bi ti se eventualno dopao?
  • Do koje granice možeš da glumiš nedodirljivu?

E tada na scenu – stupa prosek. Lepe najčešće odu kući  same, jer prosek sva  ova  pitanja može da prođe sa visokom prelaznom ocenom.  Sve su karte otvorene odmah, prosek hoće i da se nasmeje  i da eventualnom udvaraču da podršku. Zato i najbolji frajeri završe često  sa nekom sasvim  običnom devojkom, koja niti izgleda kao filmska zvezda niti ikome ikada bude jasno šta njih dvoje traže zajedno. Jer prosto ne idu. Ali njima lepo.

saso radej foto

Nije do lepote, do frekvencije je na kojoj ste                                         Foto: Saso Radej

Uostalom, najskladniji brak koji znam nije tamo  gde je žena bila prelepa. Ali primetila sam da  ume da se smeje, da se druži i širi dobru vibraciju oko sebe. A to katkad bude jača investicija u ljubav nego sva  lepota ovog  sveta.  U tom grmu leži  zec, ako želite nekoga da  osvojite na duže staze.  Nije do lepote, do frekvencije je na kojoj ste.

Tekst:  Ivana Đorđević

Foto: Saso Radej

[Top]

NE LEP, NEGO UPORAN

 

26145132_10211119278238538_1738197045_o

Ko treba prvi koga da zove? Pitanje koje se javlja kao u onom oblačiću iz stripova, vazda oko moje glave.

I onda, i posle i u međuvremenu. 
Stariji kov žena kaže da muskarac treba jelte da eto pokaže interesovanje da se potrudi, da investira sebe i svoje vreme u ženu koja mu se sviđa.
Novije teorije (zavere) kažu da je sve svejedno jer su žene danas ravnopravne i tako bla-bla truć-truć vrtimo se oko svog repa. Niko ne zna tačan odgovor. Čak i kad sve upućuje na to da erotika i strast pršte pred vašim očima, ima pojedinaca kojima je to “ko je koga prvi zvao” jako bitno.
 
Jer, po logici uvek prvi zove onaj kome se više hoće u datom trenutku. Prvi zove i onaj ko je u nečemu pogrešio ili nešto skrivio. Tako nekako dođe. 
Mada prvi može da pozove i neko ko neće da čeka. I ko je vrlo svestan da ne osvaja onaj ko je lep nego ko je uporan. Na sve to možemo dodati i zrnce pažnje i stvar je gotova.
Meni je lično potpuno svejedno ko će zvati prvi. Nikad mi nije ni bilo bitno. Mnogo je bitnije da preko puta mene sedi neko ko je zdravopametan. Jer to ko će napraviti prvi korak radi po sistemu – mož’ da bude, al ne mora da znači. Nekad i strogo ispoštovana procedura tokom muvanja ne znači siguran uspeh na kraju.
Suštinski, ako i žena napravi prvi korak nije strašno ako ga napravi ka muškarcu koji zna kako da zajedno naprave drugi. Ako je preko puta neko ko je …pa gluv na njene želje, može i da viče i da šapuće, taj je čuti neće.
Shvatila sam da su danas i muškarci i žene masovno usamljeni jer nemaju snage ni pameti da se odvaže na konkretnost. I zato, onda sve ostaje u vazduhu. 
Ali znate šta. Moraju oboje da znaju šta hoće. U redu je do 20 i kusur ne znati u kom pravcu vozi tvoj ljubavni život. Ali kad naiđe period da već dugo voziš, a ne dešava se ništa i nikoga nema…valja proveriti da li možda vozite po praznom parkingu. 
Tako da možda najvažnije u životu, ljubavnom pogotovo, ne očekujte čuda. I ne budite taoci inata i predrasuda. Svoja čuda stvarajte sami. Neke čudnovate stvari počele su običnim telefonskim razgovorom. I niko se nije sećao kasnije – ko je prvi koga zvao.
 
Tekst: Ivana  Đorđević
Foto: Damir Barčić
Haljina: Nataša Župac
[Top]

IMAM PARE –  SAD HOĆU NIVO!

5706

Od svih bolesti od kojih čovek može da poboli najgora je – bolest nepostojećeg uticaja. Znate ono kad čujete – znaš li ti ko sam ja?

Sigurna sam da ste ovo imali prilike da čujete više puta u životu uglavnom od ljudi koji su – niko. Ko stvarno jeste – nešto, taj biva i ne pametuje mnogo, ali kako svako vreme donosi neke nove strane reči i izraze tako dobismo i ovaj nepostojeći uticaj.

Skoro mi je jedan objašnjavao ko je on, kAo da ja ne znam i rane radove i praistorijski početak. I sve što je bilo između. Kad se filozofski osvrnuh shvatim da muškarcu smeš sve da uradiš – osim da mu (po)kažeš da je beznačajan i da to što radi nema uticaja na tebe.

Uticaj sam po sebi nije nikakav tabu niti nešto novo, postoji odavno i nema potrebe da se meri kome je veći. Da izvinete. (more…)

[Top]

RODNA RAVNOPRAVNOST

thumbnail (6) ok

 

Kad je žena sponzoruša, ili da budemo blaži  bira muškarce  isključivo prema imovinskoj karti, ona  je znači – sponzoruša. A kako  se zove kada  je muškarac – sponzoruša?

Kada bira devojke  koje su jedinice, imaju stan, bogate roditelje, ili dobar posao? Evo neka mi neko objasni tu rodnu ravnopravnost.  Zašto je ženin moral u tom slučaju  pod  znakom pitanja, a muški podrumevajuće – na mestu.

Znam barem evo tri slučaja muških sponzoruša. Samo što se za njih kaže – on je  oženio punišićku.

Prvi se istina, propio. Drugi čuva neke kučiće, za stan i hranu u  glavnom gradu i divi se devojci koja je po ceo dan umazana slikarskom bojom jer je  umetnica. A treći još  ne zna da li da se propije ili da se ubije kada mu neka od ljubavnica stalnoj devojci zakuca na vrata.

Divan život, ja da vam kažem. Jer novac olakšava dosta toga. Ali ništa ne  briše osmeh sa lica kao loši uslovi života u kome se naviknete na  sve materijalne pogodnosti, ali nikada  na osobu kraj vas.

Žena kada se  proda za novac i stambenu sigurnost, svaki put kada odlepi  pogleda svoje  bundice, tašnice i cipelice oduševi se i zakaže novi tretman za  ulepšavanje. Muškarci obično tu vrstu kompromisa prave kada shvate da neka uglavnom  poružnija  devojka može da im završi neki posao na duže staze i onda ubede  sebe  svesno da je došla ona prava.  Samo uvek nedostaje  nastavak. Ona prava za taj i taj posao.

Tu „odabranicu svog  srca“ varaju gde stignu, ali je  nikada ne ostavljaju.  Jer kakva god, to je ipak – zlatna koka.

crno bela

Mene ako pitate, nekako nije  muški biti sponzoruša.  I svaki put kada se u  ljubavi prodate – samo za novac, jeftino je i mnogo vas na kraju košta.

Svi kod kojih  sam detektovala tu osobinu da  partnerke  biraju  po materijalnom  stanju – nisam nikada doživela ozbiljno. Da budem konkretna, padali su u mojim očima. Trajno.

Žene su vekovima  bile  u nezavidnom položaju, pa se ta osobina  da biraju  imućne partnere objašnjava time što su  želele bolji žviot za svoje potomstvo.

Ali muškarci  su  vazda bili ratnici, vitezovi i  sad zamislite jedan ratnik ili čovek od  časti i dostojanstva – da se oženi zbog para. Em glupo, em ne ide.  Em to pravi  muškarci ne rade.

Zato molim da se za tu pojavu izmisli neki novi  termin – jer muška sponzoruša je  baš teška reč.  Zvuči  nekako jadno, da  budem preciznija.

 

Tekst: Ivana Đorđević

Foto i dizajn: Damir Barčić 

 

[Top]