Category: PUTOVANJA

ZENE KOJE CUTE – DOBIJAJU SVE!

IMG_3403

Tako ispade. Ima ovih sto glasno kazu sta imaju ili ce u suprotnom da puknu i ove sto nauce da se (nekad) vise dobije – cutanjem. Ne uvek, ali ponekad. A kako se do velikih saznanja dolazi najcesce slucajno…Prica ide ovako.

Ekipa od nas nekoliko zapucala je u staru Antaliju – popularni Kaleici. Neki su bili, neki nisu, ali shvatismo benefit odlaska u vecoj grupi, jer nam to povecava mogucnosti za kvalitetno cenjkanje. E, sad svi mi teoretski znamo kako to izgleda, ali prakticno nekako nam – pa i ne ide narocito.

Kaleici -  lokalno ime za Stari grad u Antaliji

Kaleici – lokalno ime za Stari grad u Antaliji

Samo sto smo se iz taksija spustili strmom uskom ulicicom do jedne prodavnice pune najrazlicitije garderobe shvatismo da je najbolji pregovarac kada su cene u pitanju medju nama. Pokupovasmo sijaset kosulja, majica i svega onoga za sta bi nam u Beogradu, trebalo mnogo vise novca i mnogo vise vremena. Hehe! Moj prvi soping u Turskoj sa sve cenjkanjem. Gledam i ucim, kao pokeras. Kradem zanat.

Vrlo vazna stvar kod cenjkanja, kao i u svemu u zivotu, pokazati  – odlucnost. 

Koliko god da imas cipela, jos jedan par ne moze da smeta

Koliko god da imas cipela, jos jedan par ne moze da smeta

Lekcija 2. Uvek voditi sa sobom muskarce koji mogu da ostave utisak na prodavca.

Lekcija 3. U odsudnom casu, ako prodavac ne pristaje na vasu cenu, samo se okrenuti, ljubazno zahvaliti i otici. Jer, tad obicno nastaje kulminacija!  U vecini slucajeva prodavac ce vas teska srca vratiti – da vam ucini. Sta ko kome tu cini, velika je misterija, buduci da cenjkanje postoji kao kulturni fenomen, a da prodavac – uvek ima zaradu.

Radnja sa preslatkim malim cipelicama, cak i kada su u broju 41. Nas tri, svaka u svojoj velicini, nalazi bas ono sto joj je trebalo, ali mekana koza cini da se razletimo po radnji i nadjemo jos koji par jer se ovakva udobnost i dizajn jos po ovoj ceni retko srecu.

-Mnogo mu je to para! Sad cemo da se cenjkamo – cuje se Ivan kad smo usplahireno dosle da se pohvalimo sa svojim soping ulovom.

Na pomen da se cena jos spusti, prodavac se hvata za glavu, pa za srce, pa pominje da je koza prava, pa da je to vec snizena cena, ali nas specijalni pregovarac na terenu – Ivan, ne odustaje. Hladnokrvno  saopstava  trgovcu da od biznisa nema nista, jer ako nece da nam po ceni koju trazimo, mi odosmo! I sto je najgore, ovo nije blef. Mi stvarno krecemo ka izlazu i odosmo pa dobrih 20m reseni , da ako ne bude ovde, bice negde drugde jos lepsih i boljih cipela.

Ovako ubedljivo da pregovara, ume jos samo moja majka, koju trgovci sirom sveta jure po bazarima da kupi kod njih. Jer ih je pre toga bezdusno oladila prilikom cenjkanja.

Neka se zatvore, neka se otvore - Vrata u Staroj Antaliji

Jedna se zatvore, druga se otvore

Nas tri, shvatamo da se ovo sad lagano otima kontroli, ali jedne cipele gore dole, Boze moj. Prodavac hvata nasa zbunjeno – razocarana lica i u jednom trenutku mi se obraca recima:

-Rekli ste da vam se cipele svidjaju! Sta je ovo sad?

I u isto vreme cujem sebe kako mrtva hladna odgovaram:

– Meni se cipele i dalje svidjaju, ali novac je kod njega!  – i pokazujem na Ivana. 

Kod koga su pare?

Kod koga su pare?

Trgovcu i dalje nije jasno o kakvoj se ujdurmi sad ovde radi, ali dok Ivan  pregovara sa njim, nas tri gledamo skruseno u pod, poredjane ko bocice u apoteci. Tiho i mirno, cutke prihvatamo ishod cenjkanja. Scena ko iz filma! Sad sto mi cutimo da ne prasnemo u smeh, druga je prica. Ali scena je zaista filmska.

I tad shvatih! Da zene koje cute – dobijaju sve sto zele. Tako ljudi moji, ispade! Dzaba nama i pameti i obrazovanja, i svojih novcanika, kulture i sposobnosti da se snadjemo, kada cemo cipele dobiti – jer umemo da cutimo, dok muskarac pregovara. 

Ivan, tri zene i cetiri para cipela. Naposletku, isposlovasmo da dobijemo divne slatke male cipelice, svaka u svojoj boji i modelu, ali po zeljenoj ceni. Soping se nastavio u obliznjem trznom centru, ali epizoda sa cenjkanjem je ostala biser koji se prepricava sa osmehom.

 

Sopingovala i uzivala sa ekipom: Ivana Djordjevic

Specijalno hvala: Ivanu Vukovicu 

Tehnicka podrska: Turisticka agencija “Big Blue”

SAHER TORTA I MELANŽ KAFA

IMG_3142 ok

Dobar dan iz Beča: Pogled iz dvorca Belvedere

Prvo nije daleko, brzo  se stiže i daje ugođaj za sva čula. Pod uslovom da vas uživanje zanima. Za Beč je konkretno specifično što je turizam sve za šta se uhvatite. Bilo da ste kupili Mocart  kuglu, bilo da ste kupili kašičicu sa portretom carice Eržebet, od milošte  – Sisi, bilo da ste  kupili tašnu na kojoj piše VIENNA vi ste kupili parče Austrije. Zanimljiv pristup turizmu, možda najambiciozniji od svih destinacija na kojima sam imala prilike da budem. 

Ako jedete kolače, vi jedete nešto što ima tradicionalnu recepturu, ako pijete kafu, ukus je doveden do neslućenih razmera slasti i uživanja, te slobodno mogu da kažem da ko je u Austriji jeo kolače i pio kafu melanž, njegov život više nikad neće biti isti. Tačnije,  ukus za slatko i hedonizam je ostao trajno promenjen. Ne zato što je sad to stvar noblesa,  nego zato što je ukus zaista neponovljiv. I dok se kod nas insistira na količini, ovde se insistira na punoći ukusa, pa i sasvim mali zalogaj što realno Mocart kugla i jeste – ume da bude zaista slastan. 

IMG_3150ok

Belvedere: Dvorac u kom niko nikad prespavao nije

(more…)

[Top]

GLIFADA – u slici i reči

Na samo sat i petnaest minuta  avionom, stiže se u Atinu. Glifada je predgrađe Atine, ali i mesto fantastično povezano za različitim turističkim i arheološkim atrakcijama. Šta sam sve videla i šta je zabeležila kamera Zorana Tošića…u prilogu ispod.

[Top]

BUDI ONO STO JESI I NICEGA PREVISE

IMG_2993

Dolazeci u Atinu, nisam imala utisak da idem u inostranstvo. Glifada i ja se srecemo po prvi put, razmisljala sam iskreno hoce li mi se dopasti buduci da sam procitala sijaset blogova na temu Atinske rivijere. 

Ok, odmah da vam kazem, verujte samo onome sto sami vidite i nacinu na koji to dozivite. Jer ono sto se (ne) dopada nekome, ne znaci da ce biti i vas slucaj. Volim da kazem da ce svako naci ono sto trazi – ko trazi da mu bude lepo, bice mu lepo, ko trazi da mu ne bude – nece mu ni biti. 

IMG_3067

I vrlo vazno, pazite s kim se okruzujete na putovanjima. Drustvo mora da bude adekvatno, jer u suprotnom od ugodjaja – nista!

Prva informacija na koju sam naisla jeste da gradski prevoz u vidu tramvaja saobraca od centra Atine do Glifade za sat vremena. Nekome je to mozda neobicno da mu tramvaj prolazi tik uz obalu, a meni je to bila – cista egzotika. Zamislite samo mogucnost da se vracate s posla i gledate u more! Jel to ima negde jos? U momentu sam pozelela da ovde ostanem duze da se provozam tramvajem nekoliko puta.  (more…)

[Top]

SLATKO, SLAĐE, ITALIJA!

image-0-02-05-b5600ab109a84c981b99d98bf671ed8f0559fdb889770ed9e6fb73b05e59b245-V

Zašto je ovaj deo sveta, konkretno sama Venecija – mesto inspiracije?

Prvo što  mi je palo  na pamet da su najpriznatiji umovi u književnosti, umetnosti, kulturi upravo ovde voleli da sede  i divane, i na komadu zemlje koji živi na vodi zapravo živeli svoj san i dobijali svoje kreativne momente.

Pa zato što kad si realno, odsečen od sveta i od svih ometača, možeš da stvaraš u punom potencijalu. Na to se svede. 

Moje putovanje počinje sa ljudima koje znam i kojima verujem. I sa kojima prosto nema greške. 

Odluka da se putuje pada pet dana  pred početak karnevala u Veneciji i najteže mi je bilo da se spakujem, ali što se mora nije teško. Bilo mi je teško čitavih 45 min. Čim sam se pokrenula, krenula me i volja!

Prva stanica Trst. Svedočanstvo jednog vremena i potpuna neobičnost kada govorimo o svemu što  do tada znam o Jadranu. Ovaj deo Jadrana definitivno ne poznajem. Ali kako sam gladna, hvala Bogu, vrlo brzo ćemo se upoznati. Naivno tražim špagete u 11 ujutru. Početnički  naivno! 

Međutim, pošto Italijani ne doručkuju, pogotovo ne onoliko obilno ko mi i pritom mnooooooogo vole slatko, u prvi mah deluje da…neće ta moja klopa biti odmah izvodljiva. Prvo me i nude sa slatkim kroasanima. Pa sa krofnama. Pa opet nešto što ne umem da ponovim, ali vidim da je slatko. Ja još pijem i slatku kafu, ali baš toliko slatka da budem nije zdravo. Mislim mogu, ali bez šećera 🙂 

Trst meni kao bivšoj  geografskoj Jugoslovenki ne znači mnogo.  Ali  sam čula da je to bio dah  Evrope na Balkanu u ono doba. I drago mi je što mogu da osetim da pripadam nekoj novoj priči, iako je prethodna tu negde u vazduhu. 

IMG_2783

Trst ima svoju  priču i pomalo  me podseća na Rijeku. Uopšte na drugu stranu Jadranskog primorja koje sam imala prilike da vidim. Zanimljivo je što sam prestala da pričam ljudima kada idem na put. Ne što sam postala sujeverna, nego što  ispadne da se hvalim. Pa sve nešto kao treba da mi bude neprijatno što mi je lepo. A da mi je stalo da se hvalim, to se ne bi izdržalo, verujte mi. Inače, pravim se važna u dva slučaja – kad sam u društvu izuzetno  iritantnih, a nebitnih ljudi, i kada sam u društvu svojih ljudi – koje želim da zabavim. Moji ljudi znaju moja razna lica i ja znam pred kim mogu da ih otkrijem. 

Za početak velika stvar. 

16681906_614141645462962_2467596312710204565_n

Druga bitna stvar je pred kim biraš da otkriješ svoju ranjivu stranu. Jer maske možemo imati svi. Samo poneki hrabri smemo da ih  skinemo. 

image-0-02-05-0fb7fde76aa7d18fcbe56246b24c5765117e457d3340d61552db2dcd8b0576c3-V

Kad birate s kim ćete da putujete mnogo je važno da ta osoba bude sličnih mentalnih osobina poput vaših. Ili barem približno. Mora da postoji doza pozitivne energije koja će se umnožiti, jer samo tako i Lajkovac može da bude top destinacija. A zamislite tek Venecija! 🙂 (more…)

[Top]

AUSTRIJA: Važno je gde ideš, ali i kome se vraćaš!

img_7412

Putovanje za koje sam se bezmalo godinu dana spremala, donelo mi je bezbroj radosti. Nisam verovala da mi je jedna svetska atrakcija ovako blizu, a da pojma nemam da postoji. Na svega nekoliko sati vožnje kroz Hrvatsku i Sloveniju, ulazite u Austriju i vrlo blizu granice nalazi se gradić Klagenfurt, poznat po jezeru Veterze, ali u novije vreme i po parku – Minimundus. Na jednom mestu, u minijaturnim verzijama možete videti sve građevine sveta. Naravno, dodirivanje eksponata ne dolazi u obzir, ali fotografisanje je poželjno jer ono što tamo vidiš ne da se rečima prepričati.

collage

Negde između Svemirske stanice “Mir” i Ajfelove kule, a nedaleko od Krivog tornja u Pizi u svom fotografskom zamahu nisam mogla da se obuzdam i zgazih na nekoliko travčica mimo stazice. Na nemačkom najpre, a potom na engleskom, pa i na ruskom, oglasi se teta sa razglasa, a moja sapunica Goca i ja se samo zgledasmo:

– Jel’ ova to nama nešto?

Otuda disciplina u svemu. Nema ni travku da zgaziš ako misliš da posetiš Minimundus! Na stranu što sam nehotice pokušala da uđem u minijaturno dvorište jednog zamka, ali sam sva sreća na vreme odustala 🙂

kolaz-2

Ne treba da vam kažem da sam obišla i Kremlj, Sikstinsku kapelu, Gaudijev grad, Tadž Mahal, Vatikan i brojna druga zdanja, ali da sam jednako ostala oduševljena i što je ovaj park, uslovno rečeno namenjen – odraslima. Jer deca ispod 12 godina ovde ne dolaze. Meni sva sreća nisu tražili pasoš, jer po izgledu deluje da sam porasla, ali zamislih se ja dobro da li sam i zapravo, budući da sam se rastrčala po Minimundusu kao dete u prodavnici igračaka. (more…)

[Top]

DISK SA FESTOSA: Molitva koja doziva sudbinu

wp_20160827_241-ok

Podesilo  se da mi se ne da Krit da zaobiđem. Jurimo se od prošle godine, ali izgleda da mi je suđen. Nekim čudom mi je prošlog septembra izmakao. Kako to obično biva, u tom trenutku nisam mogla da se javim  na telefon. A bio je to poziv – koji se ne odbija i tako često ne dobija.  Ne znam iskreno što je toliko bitno za mene bilo da se dođe ovde, ali ako je bilo bitno  – što kaže Zemunac, ispoštovala sam 🙂

Sama činjenica da slećem na ostrvo direktno sa mora na kopno za mene je bila impresivna! Da nisu sva deca u avionu pospavala mogla sam da vrištim i radujem se zajedno sa njima! Ovako možda i nisam toliko dama, koliko dobro znam PR.

collage-taverne

Pravo sa mora kome sam bila toliko blizu da mi se činilo da mogu rukom da ga dodirnem, učinila je rani jutarnji let za mene neponovljivim. Inače, volim da letim, i  za mene je svaki let poseban ugođaj. Za samo sat i po iz Beograda sletiš na more. I to kakvo! Onakve talase i onakvu klimu ja u životu ne videh. A videla sam svašta. Možeš na plaži da ostaneš  čitav  dan, temperatura ne prelazi 30  stepeni, ma milina  jedna!collagemore

Moje malo ribarsko selo Stalida u kom sam se smestila, zapravo je skup čitave grčke tradicije sa sve  tavernama, odabranom gastronomijom, duhom maleckog mesta gde se uz more jedu masline i pije vino. Moj delikatesni užitak ovoga puta bio je  – pohovani feta sir sa medom i susamom.   A što se samog Krita tiče, za ovo ostrvo vezuju se brojne  legende…

wp_20160827_237-ok

Izmedju ostalog, ovde se rodio Zevs. Legenda kaže da je oteo lepu Evropu i da su dobili sina Minotaura. Možda što sam Strelac u horoskopu, onaj isti kome je Minotaur naslikan na oficijelnom znaku, tek kako kročih na Krit, ja se preporodih. Sve sa osmehom  i nekom novom snagom. A kad smo kod legendi, posle jedne objave  na  Fejsu, saznadoh i da na Kritu moram da kupim Disk sa Festosa.

collage-ja-ok

Poče moja potraga… Inače se ovaj zapis na disku smatra molitvom koja doziva sudbinu. I nije da nije ozbiljno se ja bacih na sudbinu narednih nekoliko dana. U potrazi za  diskom dobih milion i jednu informaciju, a  kada ga konačno nađoh, dobih i sertifikat da je  identičan onome koji je nađen u gradu Festosu. Molitvu koja je linearnim a i linearnim b pismom ispisana, kako mi objasniše, niko nije uspeo da protumači, ali živ čovek, radoznao pa još novinar, nađoh na internetu, da iako spada među 15 svetskih neobjašnjenih misterija, disk sa Festosa Rusi su  dešifrovali pomoću staroslovenskog pisma. Sad da li je tačno ili nije to što  su  pročitali, meni  je svejedno, tek dopada mi se da oko vrata nosim molitvu za dozivanje sudbine.

wp_20160827_238-ok

Ovaj avgust doneo mi je i bez diska brojna saznanja, uglavnom komadiće mozaika koji su nedostajali.  Ali kako kažu kada vas nešto  boli, to je upozorenje, tako da reših ja da budem zahvalna. I Bogu i narodu i saznanjima, pa što je sigurno sigurno da kad završim odmor dođem čila vedra i vesela. Razmišljala sam da li istine pokreću, stimulišu ili odmotavaju. Pod utiskom klepetanja talasa, padoh u veliku filozofiju, a tražeći jednu malecku plažu te večeri upadoh i na grčko krštenje jednog mališana.

Potpuno nestvarno veče, počelo je traženjem obližnje plaže. Naiđoh na crkvu  Svetog  Dimitrija i završih na plaži,  gde me, gle čuda, našao ili  ja njega – profesionalni fotograf. Posle kažite da nema sudbine! Momak go do pojasa te večeri slikao je nestvarne kadrove za Nacionalnu geografiju. Posle kažu ne dobiješ ono što tražiš. Dobiješ uvek, i nađe ono tebe, čak i kada je plaža pusta i deluje da sem ponekog meštanina koji šeta psa nećeš naći nikoga. A meni je u sedam uveče očajnički trebao neko da svu lepotu zalaska sunca podeli sa mnom. I dođe čovek, pa još i fotograf. Dakle, disk radi, a vi kako hoćete!wp_20160827_245-okk

Blago čupava i sa prekratkom suknjom na vetru, koji je pravio talase nestvarno belim shvatih da je vredelo doći na ovaj Krit. Makar zbog nestvarnih trenutaka koje fakat doživeh dok sam u zalazak sunca slušala zvono na crkvi i hodala bosa po vlažnom pesku.  Neke teorije tvrde da je u blizini Krita nestala Atlantida. Sve to zajedno je uticalo da na ovom putovanju počnem da verujem u bajke. Jer lakše je kada znaš da nešto ima srećan kraj, jel tako?

Putovala i uživala: Ivana Đorđević

Tehnička podrška: Agencija “Big Blue”

 

 

[Top]

TIŠINA TAMO…SANJAM!

P1480275ok

P1480267

Koliko god da mi se išlo u Andrićgrad, nekako se nije nameštalo da odem. Ali kada putuješ u ekipi sa Munjom, proći ćeš i kroz predele koje slutio nisi da ćeš videti. Em što čovek ume da vozi, em što je po profesiji fotograf! Nije ni čudo što radimo tolike godine i što volim da radim s njim.

Collage1

Prvi susret sa Andrićgradom je osećaj da si negde drugde, u najmanju ruku u Italiji. Beli  kamen, zdanja puna cveća, fontane. Shvatiš da je naziv  “Prokleta avlija” primenjiv i za zatvore i za kafane. Sem što imam utisak da koračam kroz stranice Andrićevih knjiga, imam utisak i da je ovde vreme stalo. Ali na jedan divan način. Za nas koji volimo pisanu reč, Andrićgrad nije samo turistička destinacija nego  i mesto specifične težine. Susret sa mostom u Višegradu je ono što ti probudi neobične emocije.  Kroz glavu mi prolazi  čuvena rečenica “kad Velji  lug u Nezuke sadje”. Ko je čitao “Na Drini ćupriju” seća se da je lepa Fata Avdagina dugo tvrdila pazar i nipodaštavala  prosca,  da bi na kraju legla na rudu. Od muke nije mogla da podnese što je svoje reči morala da pojede, pa se sa istog mosta i bacila. Ne možeš a da se ne zapitaš, koliko je teško kada kažeš da nešto nećeš nikad – a ispostavi se da moraš. I da “će Velji Lug u Nezuke da sađe”.

P1480274

Kao  neko ko jako voli Andrićeva dela i misli, posle  obilaska i obavezne kafe na Trgu, krećem po  citate na magnetima. Zapanjuje me da su  svi  o smrti i prolaznosti života.  Uporno tražim ljubav. Neku mudru misao o ljubavi, aman pa nije čovek samo o teškim  temama pisao! Pisao je  i nekoj ljubavi koliko se ja sećam.

-Imate li neki citat o ljubavi? – pitam radoznalo, dok prodavačica pretura po magnetima i pokušava da pomogne, ali moje ljubavi na ovoj tabli očito nema. Počinjemo obe da se smejemo.

-Imate smrt,  evo je i prolaznost…

-Pa vidim nego ja to sve, nego ja hoću ljubav…ako može!

-Mislim da imam u magacinu! – priseti se u jednom trenutku.

Tako sam i mislila! Ljubav me čeka u magacinu. Nema ništa na brzinu! A ni do ljubavi ne možeš bez da se pomučiš. Dobro, barem znam gde je. Jeste da mi nije odmah dostupna i da za nju niko ne zna gde mi  je, ali ja kad rešim da bude ljubav – biće vala ljubav,  makar iz magacina!

P1480333

Na putu do crkve nailazim na spomenik Petru Petroviću Njegošu i penjem se da mu sednem u krilo. Na radost grupe ruskih turista koji su dobili ideju  kako da se fotkaju. Ne brinem  ja mnogo što sam bila atrakcija, jer ko  što  rekoh više puta – za dobru fotografiju nema granica. S druge strane gledano, Njegoš za mene i ima posebnu važnost jer često citiram “Gorski  vijenac”. Ne sad što  sam neka posebna mudrica nego što ništa ne može određene pojave i ljude bolje  da  objasni nego Njegoševe reči.

P1480338

Napuštam Andrićgrad  s osećajem da sam tamo provela deset dana, a ne jedno popodne. Specifičan mir, činjenica da stranice Andrićevih priča žive na jednom ovakvom mestu i  da se neko dosetio  da naš Nobelovac zaslužuje turističku destinaciju, ohrabruje.

I da, zrnce magije je… što  sam našla ljubav. Koliko god da je sve upućivalo na  prolaznost i kraj, ljubav je bila tu.

P1480317

Tekst: Ivana Đorđević

Foto: Zoran  Kuzmanović Munja #cikaflesh

Obrati pažnju šta piše na majici.

 

 

 

[Top]

ŠTA ĆEŠ U BANJI KOG ĐAVOLA?!

Collageok

Tako otprilike je zvučao zapanjen glas mog kolege kada sam mu na pitanje gde ću na odmor rekla da idem u Vrnjačku banju. Još kad je čuo u kom sastavu idem, njegove ionako krupne oči – postadoše još veće!

E, sad što mene baš briga koliko kome egzotično izgleda moje putovanje…ko me pita. Tek citiraćemo slavnu Oliveru Marković koja jednom izjavi da su na more uvek išli ljudi skloni masovnom turizmu, a u banju gospoda. Tragom te izjave, ja sam zapravo ozbiljna gospođa, samo toga još nisam svesna 🙂

okcrop

Nekako imamo prezriv odnos prema svemu što dolazi odavde, iz matice. Ništa nam nije dovoljno in, nije nam dovoljno fensi. Uostalom, zar banja nije samo za penzose i neku ozbiljniju švaleraciju? (more…)

[Top]

ANTALIJA: Uživanje po službenom zadatku!

IMG_1495[1]

Srećno stigoh u Tursku! Malo u šali, a malo i za ozbiljno pitali su me kad sam polazila za Antaliju, da li se plašim. I zato – pošto se ne plašim na svoju i radost svih koji za mene i o meni brinu – srećno sam stigla! Da li sam od straha operisana inače, ili mi to u opisu posla, tek niti se plašim niti iskreno imam čega.

Ovim letom otvaramo sezonu letovanja u Turskoj. Do mene se u avionu vozi slatka mala beba sa roditeljima, ima jedva godinu i po. Istini za volju, nije jedina, jer je avion pun roditelja sa bebama i manjim od nje. Sva sitna deca ove godine otvaraju sezonu u Turskoj. Roditelji ko roditelji rukovode se blagom klimom, toplim morem i zelenilom koje hoteli imaju. Prvi put letim i sa “Air Serbia” i vrlo sam zadovoljna.

IMG_1509[1]

U Antaliji je pravo leto – 30 stepeni. Smeštamo se u moj omiljeni hotel u Beleku – Gural Premier. Sa nama je sve vreme naš vodič Dušan. Kada je tursko gostoprimstvo u pitanju, treba imati na umu da sve može da trpi izmene, ali da će vas svi pozdravljati sa “merhaba” (od pasoške kontrole do hotelskih radnika) bez obzira da li ste im simpatični ili ne, jer je to deo kulture i ljubaznosti ovog naroda.

(more…)

[Top]