Category: IVANINE PRICE

DRUŠTVENO MREŽNI UČINAK

_MG_2990 ok

Pre nego što bilo šta postujete po mrežama, razmislite dvaput kako to odjekuje u glavama onih koji vas čitaju.
Ne ispadne uvek ono što ste hteli da kažete. Nekada ste rekli mnogo više.

Nekad ste recimo otkrili koliko ste glupi. 

Nekada  ste otkrili koliko ste ranjivi. 

Nekada ste  ljude nehotice nasmejali. 

To  što  je vas neko povredio, uvredio, iznervirao ili vam nešto ružno rekao, te dirnuo u slabu tačku, nije prosto stvar velike većine vaših prijatelja. Jer FB prijateljstvo nije ono pravo prijateljstvo kada sa nekim  pijete kafu.

To što  četujete, ne znači da se poznajete. I čet ne menja pogled u oči, aman! Ako vam se pije ta kafa, pa stisnite petlju i okrenite telefon. Dogovorite i vidite se. I stvar rešena. (more…)

ZLATNA kašika

Mnogo  se priča o rađanju i pravima jednog običnog bića kao što je žena da odluči  šta će i kada će. Pa da kažem koju reč.  S punim pravom i sa ogromnim iskustvom, mogu da kažem da se žena  ovde posmatra shodno kako kome odgovara. Kada treba da kažemo da su naše  žene  lepe i po harizmatičnosti poznate u čitavom svetu, da je naša lepota prepoznatljiva nadaleko, onda cenimo naše žene, devojke, majke, drugarice. Kada treba toj ženi da otvorimo vrata nekog lepšeg života, da je možda malo bolje platimo na radnom mestu, da joj damo šansu da spokojna ode i spokojna se vrati s porodiljskog – e tu baš stvari i nisu ružičaste.

 P1730394 ok

Najpre, zašto se ne rađaju deca? I zašto država mora da interveniše? Zato što budućoj majci čak i ako je zaposlena, niko ne garantuje  ništa. Moje iskustvo je drugačije, jer ja sam prosto imala sreće. Ali da bi pala odluka da dvoje ljudi imaju dete, često ih ometa zdrava pamet. Jer samo neko bez zdrave pameti može da ne planira potomstvo. Da, dragi moji, deca se planiraju, jer deca ne  traže da dođu na svet, zato  mi odrasli treba da im priuštimo normalne i elementarne uslove za život.  Niko ne traži da mu dete jede zlatnom kašikom, ali samo bebi oprema koja je potrebna za dolazak mezimčeta na svet, da podsetimo – nije nimalo jeftina. 

Ne treba možda da podsećam kako se živelo prethodnih decenija i zašto nikome nije padalo na um da rađa  decu. Valjalo je misliti o tome kako preživeti, a deca prosto dolaze iz osećanja spokoja, da bi drugo stanje jednoj ženi bilo  blagosloveno. Ona mora prvo da oseti spokoj. Ne da strepi u podstanarskom životu, ne da razmišlja da li će imati platu za vreme  dok doji bebu, niti da li će imati posao kada se sa porodiljskog vrati. Što  nas  vraća na koren problema. A to je funkcionisanje društva u celini. Ako nema radnih mesta, nema plate, ako nema plata, nema dece. Prosto ko pasulj.  (more…)

[Top]

EKSKLUZIVNO: Sebastian Cavazza, intervju

iPiccy-Design1

Pre nego što je sada na Festu 2018 film “Ederlezi Rising” osvojio nagradu u kategoriji za najbolji srpski film, o ženi androidu pod imenom Nimani čuli smo ekskluzivno u intervjuu koji sam dobila u Ljubljani početkom godine.

Intervju sa glumcem Sebastijanom Kavacom na predpremijeri serije “Senke nad Balkanom” u Ljubljani.

O pozorišnoj i filmskoj karijeri, o tome koliko jezika govori, o seriji “Senke nad Balkanom” i saradnji sa Bjelogrlićem,  i naravno o tome – da li postoji nešto što se danas zove regionalna popularnost.

Foto/kamera: Pedja Tratnik

[Top]

DVOSMERNA KOMUNIKACIJA

iPiccy-Design

Ta tako strana reč – ljubaznost. Što bi rekao Ričard Gir u “Zgodnoj ženi” prodavci su ljubazni prema karticama ne prema ljudima. Skoro mi nalete taj film pa mi osta u glavi ta rečenica. 

Ima neka tajna zavera kad je u pitanju ljubaznost. Ljudi su uglavnom ljubazni jer su tako naučeni, ali u prodavnici ćete to retko sresti. I dok je na Orjentu pitanje časti i dostojanstva da vas kao potencijalnog kupca ubede da kupite nešto jer je to PRAVA STVAR za vas, kod nas evo konkretno u Beogradu, prodavac će učiniti sve da mu iz radnje – izađete što pre.

Evo situacije. Brushaltere kupujem uvek na istom mestu jer samo tu nalazim odgovarajuću veličinu i model. I to obično izgleda ovako. Pokupim sve što želim da probam – jedno 10 komada i udjem u kabinu gde je dozvoljeno uneti samo tri. I sad jelte nekad promašim nekad pogodim i realno je očekivati da se obratim prodavačici za malu pomoć. Čisto da mi donese i zameni ako šta treba. Ja bar tako doživeh realnost. 

Uze žena da ode po drugi model i doslovce – nestade.  Sreća da je u tržnim centrima, u  kabinama pogotovo, toplo pa mi onako golišavoj bi samo, pa dosadno. Ode devojka i nema je. Provirim kroz kabinu, vidim naiđe druga prodavačica ko velim da se ova moja nije izgubila, da pitam, da nije sišla u magacin, da je nije neko oteo, šta znam. 

Nema je pa nema. Sednem u kabinu obučem se i čekam. Izvadim telefon ko velim možda je neko pisao. Pogledam vremensku prognozu. Ma pročitam i najvažnije vesti.

U neko doba, naiđe ova moja sa informacijom da to što tražim – nema. Pitam za još par stvari sa istog odeljenja, ali dobih ono čuveno “sve što imaju je izloženo”. E da mi ne reče, tačno da se ubijem u neznanju. Da se ponovo šetam između rafova ne mogu – pa da je tamo čak i sve gratis.

Nije ovo ljudi moji, čak stvar ni novca. Isto je i kad potrošim malo i kad potrošim mnogo. Ovo je stvar elementarnog respekta kupca. Ja ljubaznost evo još srela nisam. Ma čuj ljubaznost, makar dvosmernu komunikaciju kad bih srela ja bih bila eto srećna i zadovoljna. 

Izaberem od onog što sam isprobala i krenem ka kasi. Već me prošla volja istina da bilo šta kupujem više, jer nekako sam ostavljena sama sa svim što je jelte izloženo, da ne kažem – golišava u kabini, a ako šta mrzim to je da čekam pa mi više nije bilo do šopinga. Al’ ajd sad da ne budem razmažena, kupiću šta sam odabrala i to je to. 

Dolazim do kase. Žive duše nema. Nema ni zvonca da ikog pozoveš. Gledamo se nas par devojaka…da dozivamo koga da dozivamo i kako da dozivamo. Gospodja ispred mene dreknu na sirotu devojku koja se u neko doba pojavi, a ja od šetanja po tržnom centru kontam da nemam snage ni da pitam kako treba da ih dozovemo ako se nadjemo u toj situaciji. 

– Znate li vi koliko je robe nama stiglo? Dobro je da vam je iko došao na kasu! – objasni nam kasirka.  (more…)

[Top]

VISOKA  PRELAZNA OCENA

26166996_759692757574516_268902381099816052_n

Oduvek sam se pitala šta  muškarci  nađu u prosečnim ženamа. Ono prosek u svemu – u ponašanju,  obrazovanju, izgledu. A onda sam shvatila. Sa  njima je lakše.   

Lepota je u ljubavi generalno prevaziđena stvar, a vremenom ispostavi se i jako dosadna. I danas to je stvar koja može da se dokupi – u okviru svojih  mogućnosti. Znate ono nemate velike usne, a vi kupite, nećete male grudi – a vi dokupite  veće.   

Mada kod lepote ima jedna vrlo  zanimljiva stvar, kada je ona prirodna. Kod žene pod tim podrazumevamo pravilne crte  lica, koje, verovali ili ne, obećavaju kvalitetno i zdravo potomstvo. Zvuči sumanuto, ali suštinski priroda je tako obeležila primerke svoje vrste. Na kvalitetnije i nekvalitetnije.

Tek posle dolaze na red obline. Da li je žena širih kukova ili je dečačke građe parametri  su koji govore opet u prilog produžetka vrste. Naravno da svako treba  da bira po svojim kriterijumima, ali jasno je svi vole da vide i lepo  lice i lepo  telo.

E tu nastaje ozbiljan problem, dragi moji. Danas  se lepe žene  masovno žale da su same. To ima veze sa  gordošću i velike veze  sa očekivanjima. Po sistemu –  Lepa sam, može mi se! Samo što niko nigde  nije napisao, da to što si lepa ne znači ama baš ništa. I najvažnije ne garantuje ti  ništa. Ni sreću ni ljubav ni uspeh. To je samo dar.

Uostalom, evo jednog prostog testa koji bi rešio ovu zavrzlamu. Samo tri pitanja za sve lepe, a  same dame.

  • Kad izađeš, šta radiš, sem što klikćeš u telefon?
  • Umeš li da se nasmeješ nekome ko bi ti se eventualno dopao?
  • Do koje granice možeš da glumiš nedodirljivu?

E tada na scenu – stupa prosek. Lepe najčešće odu kući  same, jer prosek sva  ova  pitanja može da prođe sa visokom prelaznom ocenom.  Sve su karte otvorene odmah, prosek hoće i da se nasmeje  i da eventualnom udvaraču da podršku. Zato i najbolji frajeri završe često  sa nekom sasvim  običnom devojkom, koja niti izgleda kao filmska zvezda niti ikome ikada bude jasno šta njih dvoje traže zajedno. Jer prosto ne idu. Ali njima lepo.

saso radej foto

Nije do lepote, do frekvencije je na kojoj ste                                         Foto: Saso Radej

Uostalom, najskladniji brak koji znam nije tamo  gde je žena bila prelepa. Ali primetila sam da  ume da se smeje, da se druži i širi dobru vibraciju oko sebe. A to katkad bude jača investicija u ljubav nego sva  lepota ovog  sveta.  U tom grmu leži  zec, ako želite nekoga da  osvojite na duže staze.  Nije do lepote, do frekvencije je na kojoj ste.

Tekst:  Ivana Đorđević

Foto: Saso Radej

[Top]

NE LEP, NEGO UPORAN

 

26145132_10211119278238538_1738197045_o

Ko treba prvi koga da zove? Pitanje koje se javlja kao u onom oblačiću iz stripova, vazda oko moje glave.

I onda, i posle i u međuvremenu. 
Stariji kov žena kaže da muskarac treba jelte da eto pokaže interesovanje da se potrudi, da investira sebe i svoje vreme u ženu koja mu se sviđa.
Novije teorije (zavere) kažu da je sve svejedno jer su žene danas ravnopravne i tako bla-bla truć-truć vrtimo se oko svog repa. Niko ne zna tačan odgovor. Čak i kad sve upućuje na to da erotika i strast pršte pred vašim očima, ima pojedinaca kojima je to “ko je koga prvi zvao” jako bitno.
 
Jer, po logici uvek prvi zove onaj kome se više hoće u datom trenutku. Prvi zove i onaj ko je u nečemu pogrešio ili nešto skrivio. Tako nekako dođe. 
Mada prvi može da pozove i neko ko neće da čeka. I ko je vrlo svestan da ne osvaja onaj ko je lep nego ko je uporan. Na sve to možemo dodati i zrnce pažnje i stvar je gotova.
Meni je lično potpuno svejedno ko će zvati prvi. Nikad mi nije ni bilo bitno. Mnogo je bitnije da preko puta mene sedi neko ko je zdravopametan. Jer to ko će napraviti prvi korak radi po sistemu – mož’ da bude, al ne mora da znači. Nekad i strogo ispoštovana procedura tokom muvanja ne znači siguran uspeh na kraju.
Suštinski, ako i žena napravi prvi korak nije strašno ako ga napravi ka muškarcu koji zna kako da zajedno naprave drugi. Ako je preko puta neko ko je …pa gluv na njene želje, može i da viče i da šapuće, taj je čuti neće.
Shvatila sam da su danas i muškarci i žene masovno usamljeni jer nemaju snage ni pameti da se odvaže na konkretnost. I zato, onda sve ostaje u vazduhu. 
Ali znate šta. Moraju oboje da znaju šta hoće. U redu je do 20 i kusur ne znati u kom pravcu vozi tvoj ljubavni život. Ali kad naiđe period da već dugo voziš, a ne dešava se ništa i nikoga nema…valja proveriti da li možda vozite po praznom parkingu. 
Tako da možda najvažnije u životu, ljubavnom pogotovo, ne očekujte čuda. I ne budite taoci inata i predrasuda. Svoja čuda stvarajte sami. Neke čudnovate stvari počele su običnim telefonskim razgovorom. I niko se nije sećao kasnije – ko je prvi koga zvao.
 
Tekst: Ivana  Đorđević
Foto: Damir Barčić
Haljina: Nataša Župac
[Top]

IMAM PARE –  SAD HOĆU NIVO!

5706

Od svih bolesti od kojih čovek može da poboli najgora je – bolest nepostojećeg uticaja. Znate ono kad čujete – znaš li ti ko sam ja?

Sigurna sam da ste ovo imali prilike da čujete više puta u životu uglavnom od ljudi koji su – niko. Ko stvarno jeste – nešto, taj biva i ne pametuje mnogo, ali kako svako vreme donosi neke nove strane reči i izraze tako dobismo i ovaj nepostojeći uticaj.

Skoro mi je jedan objašnjavao ko je on, kAo da ja ne znam i rane radove i praistorijski početak. I sve što je bilo između. Kad se filozofski osvrnuh shvatim da muškarcu smeš sve da uradiš – osim da mu (po)kažeš da je beznačajan i da to što radi nema uticaja na tebe.

Uticaj sam po sebi nije nikakav tabu niti nešto novo, postoji odavno i nema potrebe da se meri kome je veći. Da izvinete. (more…)

[Top]

RODNA RAVNOPRAVNOST

thumbnail (6) ok

 

Kad je žena sponzoruša, ili da budemo blaži  bira muškarce  isključivo prema imovinskoj karti, ona  je znači – sponzoruša. A kako  se zove kada  je muškarac – sponzoruša?

Kada bira devojke  koje su jedinice, imaju stan, bogate roditelje, ili dobar posao? Evo neka mi neko objasni tu rodnu ravnopravnost.  Zašto je ženin moral u tom slučaju  pod  znakom pitanja, a muški podrumevajuće – na mestu.

Znam barem evo tri slučaja muških sponzoruša. Samo što se za njih kaže – on je  oženio punišićku.

Prvi se istina, propio. Drugi čuva neke kučiće, za stan i hranu u  glavnom gradu i divi se devojci koja je po ceo dan umazana slikarskom bojom jer je  umetnica. A treći još  ne zna da li da se propije ili da se ubije kada mu neka od ljubavnica stalnoj devojci zakuca na vrata.

Divan život, ja da vam kažem. Jer novac olakšava dosta toga. Ali ništa ne  briše osmeh sa lica kao loši uslovi života u kome se naviknete na  sve materijalne pogodnosti, ali nikada  na osobu kraj vas.

Žena kada se  proda za novac i stambenu sigurnost, svaki put kada odlepi  pogleda svoje  bundice, tašnice i cipelice oduševi se i zakaže novi tretman za  ulepšavanje. Muškarci obično tu vrstu kompromisa prave kada shvate da neka uglavnom  poružnija  devojka može da im završi neki posao na duže staze i onda ubede  sebe  svesno da je došla ona prava.  Samo uvek nedostaje  nastavak. Ona prava za taj i taj posao.

Tu „odabranicu svog  srca“ varaju gde stignu, ali je  nikada ne ostavljaju.  Jer kakva god, to je ipak – zlatna koka.

crno bela

Mene ako pitate, nekako nije  muški biti sponzoruša.  I svaki put kada se u  ljubavi prodate – samo za novac, jeftino je i mnogo vas na kraju košta.

Svi kod kojih  sam detektovala tu osobinu da  partnerke  biraju  po materijalnom  stanju – nisam nikada doživela ozbiljno. Da budem konkretna, padali su u mojim očima. Trajno.

Žene su vekovima  bile  u nezavidnom položaju, pa se ta osobina  da biraju  imućne partnere objašnjava time što su  želele bolji žviot za svoje potomstvo.

Ali muškarci  su  vazda bili ratnici, vitezovi i  sad zamislite jedan ratnik ili čovek od  časti i dostojanstva – da se oženi zbog para. Em glupo, em ne ide.  Em to pravi  muškarci ne rade.

Zato molim da se za tu pojavu izmisli neki novi  termin – jer muška sponzoruša je  baš teška reč.  Zvuči  nekako jadno, da  budem preciznija.

 

Tekst: Ivana Đorđević

Foto i dizajn: Damir Barčić 

 

[Top]

KO JE ČUVAR MOSTA ZALJUBLJENIH U VRNJAČKOJ BANJI?

intervju cuvar mota

Svaki put kada na Ivaninim pričama napišem neki tekst o Vrnjačkoj banji i Solarisu dogodi se prava erupcija oduševljenja. U čemu je magija ovog hotela i uopšte ove same banje pokušala sam da vam ovoga puta dočaram kroz  reportažu na mom Youtube kanalu. Prošetali smo se najvećim SPA centrom u čitavom regionu, ali i Vrnjačkom banjom i upoznali ženu koja čuva Most zaljubljenih po čemu je ovaj grad nadaleko čuven. 

Uostalom, pogledajte.

[Top]

ČAROBNJAK IZ OZA

_DSC8575 ok

 

Postoji nešto što se u Srbiji zove mrtav kapital. Zove se još i – nećemo u grob da odnesemo ništa i mi smo za nas stekli.

To sticanje bilo čega nekada je išlo mnogo drugačije. Postojali su stambeni fondovi i NADA da ćete doći do svog krova nad glavom o državnom trošku. 

Danas nema ni nade, jer ista stanuje u bankama i na vratima joj piše “stambeni krediti”. 

Ali su zato danas ti isti koji su stanove dobili od države za samopregalničko samoupravljanje – vlasnici nepokretnosti na svoje ime. U uslovima generacijskog jaza ta nekretnina je i uslov za nasledstvo i osnov svake ucene. 

Znate ono – zadnja čaša vode i ostavićemo stan onome ko  nas bude gledao u starosti. Mladi su danas u gradovima umesto da budu povlašćeni što su rođeni u velikim sredinama zapravo u nekoj vrsti feudalnog odnosa sa svojim roditeljima jer mladi imaju želju za samostalnošću a starijima je neophodna  ona malo gore pomenuta čaša vode. Pa red ucene, red potražnje za poštovanjem, pa red onog – i mi smo se mučili.

To uglavnom rezultira što mladi  odlaze u podstanare, a vrli roditelji se šepure u svojih sto kvadrata. Oko tih  kvadrata obično padaju i kletve i suze i nerazumevanje sa obe strane. A nije da nije moglo drugačije.

Ima naravno i razumnih roditelja koji za života žele svojoj deci da pomognu, jer shvataju da je cilj da se sa svojom decom živi u ljubavi, slozi i razumevanju – dok su svi na okupu. A ne da deca stambeno prodišu tek kada sahrane roditelje. 

Onda dolazimo do toga da mladi kod nas kasno odlaze od roditelja i kasno postaju svoj na svome. 

Ali ubedljivo najjača priča mi je kada ne bi svoj teškom samoupravljačkom mukom stečen stan prodali  ni za šta na svetu. Kao da je stan voda, pa ako se slučajno izvede na sunce, može da ispari. 

Postoji i ona teza da svaki čovek za života treba barem jednu kuću da sagradi. Ako je u  mogućnosti. 

Danas mladi nemaju naročite ambicije zasticanjem bilo  čega, a za gradnjom još manje.  Akio je u pitanju izgradnja karijere i mišića još se možda neko i nađe, ali ovako teško. 

Možda još poneki  zaostali  Mohikanac koji sanja kućicu u cveću, porodicu i psa ispred svog doma, koji veselo trčkara kada se dolazi u dvorište.

A da. Znate zašto je to tako? Zato što je potreba da se ponovo izgradi ekonomija, jača od potrebe za reprodukcijom i normalnim životom. I zato je nekim roditeljima teško objasniti da su oni živeli u neko drugo, iz ove vizure potpuno drugačije vreme. Vreme koje odavde gledano, izgleda kao put od žute cigle. S tim što je stan u vlasništvu nešto kao čarobnjak  iz Oza.

 

Tekst: Ivana Đorđević

Foto:  Zoran  Kuzmanović  Munja #CikaFlesh

Posvećeno svoj deci samoupravljačkog socijalizma

 

 

[Top]