Archives: March 2018

ZLATNA kašika

Mnogo  se priča o rađanju i pravima jednog običnog bića kao što je žena da odluči  šta će i kada će. Pa da kažem koju reč.  S punim pravom i sa ogromnim iskustvom, mogu da kažem da se žena  ovde posmatra shodno kako kome odgovara. Kada treba da kažemo da su naše  žene  lepe i po harizmatičnosti poznate u čitavom svetu, da je naša lepota prepoznatljiva nadaleko, onda cenimo naše žene, devojke, majke, drugarice. Kada treba toj ženi da otvorimo vrata nekog lepšeg života, da je možda malo bolje platimo na radnom mestu, da joj damo šansu da spokojna ode i spokojna se vrati s porodiljskog – e tu baš stvari i nisu ružičaste.

 P1730394 ok

Najpre, zašto se ne rađaju deca? I zašto država mora da interveniše? Zato što budućoj majci čak i ako je zaposlena, niko ne garantuje  ništa. Moje iskustvo je drugačije, jer ja sam prosto imala sreće. Ali da bi pala odluka da dvoje ljudi imaju dete, često ih ometa zdrava pamet. Jer samo neko bez zdrave pameti može da ne planira potomstvo. Da, dragi moji, deca se planiraju, jer deca ne  traže da dođu na svet, zato  mi odrasli treba da im priuštimo normalne i elementarne uslove za život.  Niko ne traži da mu dete jede zlatnom kašikom, ali samo bebi oprema koja je potrebna za dolazak mezimčeta na svet, da podsetimo – nije nimalo jeftina. 

Ne treba možda da podsećam kako se živelo prethodnih decenija i zašto nikome nije padalo na um da rađa  decu. Valjalo je misliti o tome kako preživeti, a deca prosto dolaze iz osećanja spokoja, da bi drugo stanje jednoj ženi bilo  blagosloveno. Ona mora prvo da oseti spokoj. Ne da strepi u podstanarskom životu, ne da razmišlja da li će imati platu za vreme  dok doji bebu, niti da li će imati posao kada se sa porodiljskog vrati. Što  nas  vraća na koren problema. A to je funkcionisanje društva u celini. Ako nema radnih mesta, nema plate, ako nema plata, nema dece. Prosto ko pasulj.  (more…)

EKSKLUZIVNO: Sebastian Cavazza, intervju

iPiccy-Design1

Pre nego što je sada na Festu 2018 film “Ederlezi Rising” osvojio nagradu u kategoriji za najbolji srpski film, o ženi androidu pod imenom Nimani čuli smo ekskluzivno u intervjuu koji sam dobila u Ljubljani početkom godine.

Intervju sa glumcem Sebastijanom Kavacom na predpremijeri serije “Senke nad Balkanom” u Ljubljani.

O pozorišnoj i filmskoj karijeri, o tome koliko jezika govori, o seriji “Senke nad Balkanom” i saradnji sa Bjelogrlićem,  i naravno o tome – da li postoji nešto što se danas zove regionalna popularnost.

Foto/kamera: Pedja Tratnik

[Top]

DVOSMERNA KOMUNIKACIJA

iPiccy-Design

Ta tako strana reč – ljubaznost. Što bi rekao Ričard Gir u “Zgodnoj ženi” prodavci su ljubazni prema karticama ne prema ljudima. Skoro mi nalete taj film pa mi osta u glavi ta rečenica. 

Ima neka tajna zavera kad je u pitanju ljubaznost. Ljudi su uglavnom ljubazni jer su tako naučeni, ali u prodavnici ćete to retko sresti. I dok je na Orjentu pitanje časti i dostojanstva da vas kao potencijalnog kupca ubede da kupite nešto jer je to PRAVA STVAR za vas, kod nas evo konkretno u Beogradu, prodavac će učiniti sve da mu iz radnje – izađete što pre.

Evo situacije. Brushaltere kupujem uvek na istom mestu jer samo tu nalazim odgovarajuću veličinu i model. I to obično izgleda ovako. Pokupim sve što želim da probam – jedno 10 komada i udjem u kabinu gde je dozvoljeno uneti samo tri. I sad jelte nekad promašim nekad pogodim i realno je očekivati da se obratim prodavačici za malu pomoć. Čisto da mi donese i zameni ako šta treba. Ja bar tako doživeh realnost. 

Uze žena da ode po drugi model i doslovce – nestade.  Sreća da je u tržnim centrima, u  kabinama pogotovo, toplo pa mi onako golišavoj bi samo, pa dosadno. Ode devojka i nema je. Provirim kroz kabinu, vidim naiđe druga prodavačica ko velim da se ova moja nije izgubila, da pitam, da nije sišla u magacin, da je nije neko oteo, šta znam. 

Nema je pa nema. Sednem u kabinu obučem se i čekam. Izvadim telefon ko velim možda je neko pisao. Pogledam vremensku prognozu. Ma pročitam i najvažnije vesti.

U neko doba, naiđe ova moja sa informacijom da to što tražim – nema. Pitam za još par stvari sa istog odeljenja, ali dobih ono čuveno “sve što imaju je izloženo”. E da mi ne reče, tačno da se ubijem u neznanju. Da se ponovo šetam između rafova ne mogu – pa da je tamo čak i sve gratis.

Nije ovo ljudi moji, čak stvar ni novca. Isto je i kad potrošim malo i kad potrošim mnogo. Ovo je stvar elementarnog respekta kupca. Ja ljubaznost evo još srela nisam. Ma čuj ljubaznost, makar dvosmernu komunikaciju kad bih srela ja bih bila eto srećna i zadovoljna. 

Izaberem od onog što sam isprobala i krenem ka kasi. Već me prošla volja istina da bilo šta kupujem više, jer nekako sam ostavljena sama sa svim što je jelte izloženo, da ne kažem – golišava u kabini, a ako šta mrzim to je da čekam pa mi više nije bilo do šopinga. Al’ ajd sad da ne budem razmažena, kupiću šta sam odabrala i to je to. 

Dolazim do kase. Žive duše nema. Nema ni zvonca da ikog pozoveš. Gledamo se nas par devojaka…da dozivamo koga da dozivamo i kako da dozivamo. Gospodja ispred mene dreknu na sirotu devojku koja se u neko doba pojavi, a ja od šetanja po tržnom centru kontam da nemam snage ni da pitam kako treba da ih dozovemo ako se nadjemo u toj situaciji. 

– Znate li vi koliko je robe nama stiglo? Dobro je da vam je iko došao na kasu! – objasni nam kasirka.  (more…)

[Top]