PORUKA U BOCI
Otkriću vam tajnu.
Ja mnogo volim ljude sa kojima radim. I ne sad ono kao timski rad, mi smo porodica i ostale trice i kučine nego stvarno volim ljude sa kojima sarađujem. I znam ih u dušu. Bilo da se viđamo svaki dan ili da povremeno putujemo zajedno na službene zadatke. I nije fora, verujte, doživljavam to kao deo svoje misije i vrlo mi je bitno da u krugu ljudi koji me okružuju budu oni koji mi imponuju.
Jer svaki posao, a pogotovo kreativan – traži dobro okruženje. I kako me moje kolege vole jednako kao i ja njih, moj dolazak sa svakog putovanja bude prigodno dočekan 🙂
Sad po povratku sa Skopelosa, posle zvaničnog sastanka sa redakcijom portala čiji sam urednik, pređe se i na neke lakše i običnije teme, pa kako od mojih na poslu još niko nije boravio na Skopelosu, priča krenu spontano o mom putovanju.
Objašnjavajući šta sam se sve videla, čula i doživela, koje sam manastire obišla, moj kolega Munja, direktor fotografije na portalu, me na pomen manastira onako tiho, zaverenički i sa osmehom upita:
– Išla si da se ispovedaš?
– Nisam Munjo, ja pristalica tog verskog običaja, kad me već pitate – odgovorih zbunjeno.
Ja sam vam realno rizična grupa jer sve što vidim – slikaću, sve što doživim – napisaću. I okačiću ovde, na Ivanine Priče. Nema tu mnogo mesta ispovedanju, ali činjenica da ja ćutati neću.
Smatram da su tajne koje imamo – uvek i zauvek samo naše. Da nam eventualno može pomoći samo neko dobronameran i kome verujemo, ako imamo kakvu nedoumicu u životu, ali ispovedanje i ja – i dalje potpada u folder “ne, hvala”. Munju jako volim, pa i pokažem kada me zbuni ili pročita.
Inače, pravoslavni manastiri na Skopelosu su možda nešto najneverovatnije što sam ikada pretpostavila da mogu da vidim na jednom ostrvu, tim pre što je put do nekih od njih strm i pun krivina. Ako vam kažem da sam u par navrata žmurila da ne gledam uzak asfaltiran put koji se na pojedinim mestima gubi – jasno vam je da sam se uplašila. Priznajem. http://www.bigblue.rs/SKOPELOS-Hoteli/655/1/ListaHotela.aspx
Konak manastira u kom su nas dočekali sa ratlukom
Prvi put sam pomislila šta meni ovo sve treba i posumnjala u svoju hrabrost. Svi manastiri se i bukvalno nalaze nebu pod oblake, na neverovatnim visinama ali sa fascinantnim pogledima. Poenta svih tih lokacija u prošlosti bila je u davna vremena zaštita dobara i vrednosti daleko od dometa pirata i drugih osvajača. Crkve, manastiri i ostala duhovna mesta okupljala su ljude i putem crkvenih zvona obaveštavala okolne svetinje, ali i stanovništvo, da se neprijatelj približava. Od pet manastira u okviru ture, prvi na koji nailazim jeste sveti Riginos, zaštitnik ostrva Skopelos, koji je država poverila na čuvanje gospodji Katarini koja nas u svom konaku dočekuje sa ratlukom. Najznačajniji na Skopelosu, jako lepo održavan i nestvarno miran. Prvi put osećam drugačiji miris tamjana, dok palim sveću. Objasniše mi da u Grčkoj postoji nekoliko vrsta sa različitim aromama. Sledeći manastir Evagelistria, poseduje čudotvornu ikonu iz 13. veka, zbog koje ljudi mahom i dolaze na poklonjenje upravo ovde. (more…)
NAJVAŽNIJE, NIŠTA NE SME DA VAS IZNENADI
Dokle si stigla?
– Evo do Ujedinjenih Arapskih Emirata, njihov pečat neće da se osuši jedini! – doviknula sam Violeti koja me obišla u toaletu Izmirskog aerodroma.
Iz sušača za ruke, promaljao se moj okvašeni pasoš koji sam pokušavala da osušim i stala sam na stranu gde je pečat mog ulaska u Dubai. Nisam ni slutila koliko je papir na pasošu kvalitetan. Drugog objašnjenja nema jer ko za baksuz nije hteo da se osuši poslednih 15 minuta. A do korica još nisam stigla. Bila sam spremna i da me vrate sa leta. Jer ovol8iko se nisam cimala ni oko jednog papira, a pasos broji 32 strane,koliko se sećam.
Moj prvi put u Izmiru obojile su nesvakidašnje okolnosti. Najpre nisam uspela da sletim usled nevremena, pa sam u toku sletanja na 500 m osetila šta je i neočekivano poletanje. Polila sam se vodom onako muški – i sebe i putnika do mene, ali sendvič ispustila nisam. Kad smo kod vode, ovo putovanje je definitivno obeležila i voda. Šuškalo se o pomračenju Meseca tokom leta, nevreme u vidu ogromne kiše sprečilo me da sletim, vodu sam prosula u avionu po sebi, a onda i po pasošu u povratku.
Ako ima simbolike, neka mi neko javi koja je moja.
Ok, prihvatam samo onu da je prosipanje vode uglavnom – dobitak 🙂
Godišnja konferencija Balkan Media Grupe i ovoga puta okupila je trideset novinara sa prostora Balkana u cilju medijske razmene i učvršćivanja kulturnih veza. Tretman po sletanju i ceremonija otvaranja gala večere koju je prenosila državna televizija definitivno je učinila da zaboravim na tri sletanja i tri poletanja koliko sam izbrojala do Izmira. U jednom pravcu.
Na jednoj slici iz Efesa hvatam da je naša mala ali odabrana ekipa zapravo iz one reklame za Beneton. Svi smo različiti, ali se sjajno uklapamo. Što je za saradnju na međunarodnom nivou zapravo najbitnije. Mediji su postali važni onoga trenutka kada su shvatili svoju snagu i kada su se udružili. Zato ih i zovu sedma sila.
Izmir kao grad na mene ostavlja utisak kosmpolitskog grada, sa velikim uticajem Mediterana, a na momente me ulice čak podsećaju na ulice Soluna. Egejska regija u Turskoj definitivno je nešto drugačije u odnosu na sve što sam mogla da vidim u ostalim delovima ove zemlje. Za Izmir važi priča da u ovom gradu žive najlepše devojke u čitavoj Turskoj, da je značaj Izmira predvideo još Aleksadar Makedonski, sanjajući san u kome mu se ukazuje da će ovde da žive najsrećniji ljudi u čitavoj Turskoj.
Efes kao jedno svetsko čudo starog sveta definitivno je najneobičniji lokalitet kojisam imala prilike da vidim u poslednjih nekoliko godina. Čisto kad čovek danas pomisli da je istorija počela od njega, valja da obiđe svetska čud a nekih davnih vremena čisto da ne misli da je nešto veliko uradio, jer su velike stvari postojale i pre njega.
Efes je za sve koji malo znaju o ovom nesvakidašnjem lokalitetu bio grad koji je uvek beležio neki vid razvoja. Trgovački i kulturni centar regiona koji je u antičko doba brojao 250 hiljada stanovnika. Za početak, ozbiljna priča za ono vreme. Grad je do neverovatnih razmera slavio boginju Artemidu i ostao je poznat stotinama godina kao grad boginje koja štiti majke i žene. Pristalicama tumačenja popularnih teorija religije neobično interesantna činjenica je da je grad za svoje boravište izabrala jedna druga sveta majka par stotina godina kasnije – Devica Marija.
Od Amazonki, preko boginje Artemide do Bogorodice, Efes je definitivno obeležio ženski princip. Nas nekoliko koleginica hodale smo uglačanim stazama nekih davnih vremena, svaka u svom filmu i svaka sa svojim emocijama doživljavala je prostor pred sobom. Međutim, činjenica da smo se sve lepo skontale davala je šansu onome – da se sličan sličnom raduje. I da žena ženi treba da se raduje i podržava je.
Naš domaćin Jusuf više puta nas je požurivao, jer smo iz Efesa žurili na aerodrom. Ali ne može se brže od života. Pred sam dolazak na izmirski aerodrom ukapirala sam da sam celu flašicu vode sasula direktno u pasoš!
Rekoh ja magija vode pratila me celim putem. Ok, idemo još jedan krug iznenađenja na ovom neobičnom putovanju. SVa sreća pa mi mozak radi i setih se sušača za ruke u toaletu. LIčila sam na mister Bina koji suši pantalone s tom razlikom da mi je kosa letela na sve strane, a ja iz sušača nisam vadila pasoš. List po list izbrojah 30-etak strana. Sreća pa na aerodromima ima tolike gužve i svako svoja posla gleda da sam komotno mogla i kosu da isfeniram i da nikome pažnju ne skrenem.
Čavrljajući do Beograda sa koleginicom Violetom, između dva leta, parfema u free shopu i čašice razgovora u avionu, shvatam da je možda osnovni ženski princip – da u životu ništa ne sme da te iznenadi.
DO nekog idućeg putovanja,
Ivana Đorđević
. . .
Specijalno hvala
Jusufu Eminu, Galibu Giciću i brojnim kolegama na divnom druženju u okviru Balkan Media Samita u Izmiru, jula 2018. godine
[Top]