PORUKA U BOCI

skopelos o2

Otkriću vam tajnu.

Ja mnogo volim ljude sa kojima radim. I ne sad ono kao timski rad, mi smo porodica i ostale trice i kučine nego stvarno volim ljude sa kojima sarađujem. I znam ih u dušu. Bilo da se viđamo svaki dan ili da povremeno putujemo zajedno na  službene zadatke. I nije fora, verujte, doživljavam to kao deo svoje misije i vrlo mi je bitno da u krugu ljudi koji me okružuju budu oni koji mi imponuju. 

Jer svaki posao,  a pogotovo kreativan – traži dobro okruženje. I kako me moje kolege  vole jednako kao i ja njih, moj dolazak sa svakog  putovanja bude prigodno dočekan 🙂

Sad po povratku sa Skopelosa, posle zvaničnog sastanka sa redakcijom portala čiji sam urednik, pređe se i na  neke  lakše i običnije teme, pa kako od mojih na poslu još niko nije boravio na  Skopelosu, priča krenu spontano o mom putovanju.

Objašnjavajući šta sam se sve videla, čula i doživela, koje sam manastire obišla, moj kolega Munja, direktor fotografije na portalu,  me na pomen manastira onako tiho, zaverenički i sa osmehom upita: 

– Išla si  da se ispovedaš?

– Nisam Munjo, ja pristalica tog verskog običaja, kad me već pitate – odgovorih zbunjeno.

Ja sam vam realno rizična grupa jer sve što vidim – slikaću, sve što doživim – napisaću. I okačiću ovde, na Ivanine Priče. Nema tu mnogo mesta ispovedanju, ali činjenica da ja ćutati neću. 

Smatram da su tajne koje imamo – uvek i zauvek samo naše. Da nam eventualno može pomoći samo neko dobronameran i kome verujemo, ako imamo kakvu nedoumicu u životu, ali ispovedanje i ja – i dalje potpada u folder “ne, hvala”. Munju jako volim, pa i pokažem kada me zbuni ili pročita. 

Inače, pravoslavni manastiri na Skopelosu su možda nešto najneverovatnije što sam ikada pretpostavila da mogu da vidim na  jednom ostrvu, tim pre što  je put do nekih od  njih strm i pun krivina. Ako vam kažem da sam u par navrata žmurila da ne gledam uzak asfaltiran put koji se na pojedinim mestima gubi – jasno vam je da sam se uplašila. Priznajem. http://www.bigblue.rs/SKOPELOS-Hoteli/655/1/ListaHotela.aspx

Konak manastira u kom su nas dočekali sa ratlukom

Konak manastira u kom su nas dočekali sa ratlukom

Prvi put sam pomislila šta meni ovo sve treba i posumnjala u svoju hrabrost. Svi manastiri se i bukvalno nalaze nebu pod oblake, na neverovatnim visinama ali sa fascinantnim pogledima. Poenta svih  tih lokacija u prošlosti bila je u davna vremena zaštita dobara i vrednosti daleko  od dometa pirata i drugih osvajača. Crkve, manastiri i ostala duhovna mesta okupljala su ljude i putem crkvenih zvona  obaveštavala okolne svetinje, ali i stanovništvo,  da se neprijatelj približava. Od pet manastira u okviru ture, prvi na koji nailazim jeste sveti Riginos, zaštitnik ostrva Skopelos, koji je država poverila na čuvanje gospodji Katarini koja nas u svom konaku dočekuje sa ratlukom. Najznačajniji na Skopelosu, jako lepo održavan i nestvarno miran. Prvi put osećam drugačiji  miris tamjana, dok palim sveću.  Objasniše  mi da u Grčkoj postoji nekoliko vrsta sa različitim aromama. Sledeći  manastir Evagelistria, poseduje čudotvornu ikonu  iz 13.  veka, zbog koje ljudi mahom i dolaze na poklonjenje upravo  ovde. 

Nezavisno od religije, nauke i mistike – ljudima su čuda potrebna. Oduvek. Shvatam dok stojim pored ikone pred kojom se krstim. Čuda su to što vraća nadu, vraća osmeh i daje šansu da će se sve ipak završiti – dobro po nas. 

Mesto na kom čempresi i smokve žive u zajednici

Mesto na kom čempresi i smokve žive u zajednici

Dok silazim niz strm lepo ograđen prilaz manastiru, puca prelep pogled koji se pruža na čitavu luku  i grad Skopelos. Teram ćerku da se slika sa mnom, jer sem što izgleda kao pahuljica u beloj haljinici želim da ovekovečim i momenat kada shvatam da mi je dete veliko, lepo, pametno i bistro. Vidim kako se snalazi na mestima na kojima nije bila niti imala predstavu da ću je ikada dovesti i dovoljno mi je. Uradila sam pravu stvar. A to je majci tinejdzera možda najbitnije. 

Mislim da ne treba da vam kažem da sam se opet  žmureći  vozila džipom kojim smo išli dalje, ali sve razmišljam – božja kuća, idem u božju kuću stići  ću kako okreneš, jer računa se uvek – samo namera. U manastiru Evagelistria totalno nestvaran zvonik, monahinja Marija od 83 godine  koja nas na svom maternjem jeziku pozdravlja i još jedna  neobična priča našeg vodiča Slobodana. 

Treći manastir je Sotiros Metamorfozis. Dobijamo upozorenje da je glavni monah jako strog i da nema fotografisanja unutar manastira. Na samom ulasku smokva. Miris čempresa i  miris  mora. Ubrzo shvatamo da je razlog zabrane publikovanja bilo čega što se nalazi unutar manastira – pod u mozaiku manastira. Otuda vam i traže da obrišete noge prilikom ulaska. Za smokve iko nije rekao da ne smeuj da se jedu, te okusih jednu jako slatku, onako sa drveta ubranu. 

Žitelji ostrva Skopelos ne dozvoljavaju da išta remeti prirodni sklad koji postoji na ostrvu

Žitelji ostrva Skopelos ne dozvoljavaju da išta remeti prirodni sklad koji postoji na ostrvu

Sledeća scena koja me je totalno raznežila jeste moja ćerka sa dva  preslatka mačeta, sa kojima odmah ulazi u drugarski odnos. Deca i životinje imaju tu neverovatnu sposobnost da vam pokrenu te nežne emocije kojih često niste ni svesni.  Nešto kasnije odlazimo na još dve lokacije – Manastir Svete Barbare i Sveti  Podromos.  SVe odnegdepoznato, i sve odnegde različito. Agios Podromos možda najlepši pogled sa najviše tačke na ostrvu. 

thumbnail (1)

Ipak, ono što je Skopelos proslavilo nažalost nije istorija niti ijedna lokacija od ovih koje sam nabrojala. Proslavio ga je mjuzikl – Mama Mia! Sa sjajnom glumačkom ekipom, sa divnim pesmama Abbe i jednom fenomenalnom porukom – da život može da se nastavi tamo gde ste nekada davno stavili zarez. Pa tačku zarez. Pa na kraju niste znali šta ste hteli. Za to je nekada potrebno tumačenje stručnjaka, a nekada samo poslušati dobru pesmu ili odgledati pravi film. 

Kapelica Svetog Jovana na vrhu grebena u mestašcetu Agios Ioanis. Dok gledam zadivljeno u vrh litice i razmišljam da li su Meril Strip i Pirsa Brosnana helihopterom vozili do vrha, kapiram koliko je sve mnogo romantičnije na filmu. Prizor jeste nestvaran, ali 300 stepenica do vrha i ja koja sve želim da slikam, vidim – neće moći zajedno. thumbnail (5)

Za mene – pravi test izdržljivosti. Inače, legenda kaže da je crkva  Svetog Jovana ukaz koji je ribar dobio u snu. Da baš na vrhu litice napravi crkvu. Tri noći je sanjao isti san i kako nije bio previše vredan, počeo je da zida u dnu litice, ali dešavalo se čudo – svaku noć bi ono što  je doneo za zidanje, nestalo do ujutru. Naposletku, shvativši da crkva treba da bude ipak na litici, osvojio je ovu neobičnu lokaciju i kapelicu posvećenu SV. Jovanu postavio je na vrh litice. Nagrada za trud dolazi u vidu prelepe, rajske plaže sa tirkiznom vodom u podnožju litice. Kao i do svih dobrih stvari, dolazi se posebnom stazom za koju nikada ne bi rekao da ćeš uspeti da je nađeš, ali te put nekako sam vodi.  

Posle svih ovih duhovnih mesta ne mogu da zaboravim jedno koje je mene lično, energetski prodrmalo. Nekako, postoje ljudi koji pišu, putuju, pevaju, igraju i neki koji umemo fotografijom da  dočaramo prostor na kome smo. E pa ja sam vam ona koja kazuje fotografijom.

Stari deo  grada Skopelos koji se meni lično jako dopao zove se Kastro.  Više puta rušen, nekoliko  puta  spaljivan, pa opet…tako mističan i lep. Karakterišu  ga uske ulice, bele kuće, tirkizni  i ciklama prozori, sa cvećem u najjarkijim bojama. Treba vam oko sat vremena  da obiđete ovaj nekadašnji lavirint  u kome  i danas žive ljudi, u kom postoje brojne  crkve a u prvi mah imate utisak da ste u interaktivnoj razglednici sa Santorinija. 

Energetski – prostor koji sjedinjuje legende, more i nebo. Bele crkve i plavo more. Nešto što samo u Grčkoj izgleda tako nestvarno. Saznajem, slušajući vodiča, da grčka zastava kada se prevede sa simbolima – u prevodu znači “Sloboda ili smrt”. Šetam kroz uske ulice i pored milion jedne radnjice sa maramama nalazim baš onu koju sam tražila. I magnet u vidu poruke u boci, na kom piše “hand made with love”. 

skpelos ok 3

U hladu smokve sa pogledom na ceo grad, miriše mi musaka od plavog patlidžana i u daljini čujem Antonisa Remosa kako peva svoju čuvenu pesmu “Lene”. Ne razumem ga ni reč, ali nalazim prevod pesme na srpski i čekam hranu dok pustam na telefonu

“Pričaju da su te videli da plešeš noću

s vatrom da se igraš

Šibica je u očima celog sveta, 

ali ti ne goriš…

Pričaju da su te videli zanesenu, 

grlila si zvezde

Živi, nebo  je tvoje

Znam ja, celog života ga pozajmljujem…”

Shvatam da je ovaj dan – trebalo doživeti. Ja jesam. 

 

https://www.youtube.com/watch?v=SZyPrpsscJE

Putovala i uživala: Ivana Đorđević

Tehnička podrška WWW.BIGBLUE.RS  http://www.bigblue.rs/default.aspx

Comments are closed.