JA HOĆU ŽIVOT MOJ DA MI SE VRATI!

iPiccy-Design 1

Ne znam za vas ali ja sam ovako zamišljala propast sveta. Ili barem treći svetski rat. Nekim čudom sada se to zove izolacija. Pardon, samoizolacija.

Mnogo bi mi lakše bilo da sam ove dane negde na selu, iskrena da vam budem. Kod oca u porodičnoj kući mog dede. Tamo daleko od civilizacije sigurna sam da bi mi bilo svejedno da li imam masku ili ne. Tamo bi me priroda sačekala raširenih ruku. Od ove gradske prirode, moram da se štitim maskom i rukavicama. Bočicom alkohola koju sam slučajno našla u kući.

I da čekam da se nađe lek da bih mogla da izađem iz kuće.

Dok sam još  izlazila redovno, setih se scene u kojoj u prodavnici kupujem šta mi treba i između ostalog kupujem i skidač za fleke sa garderobe. Skidač fleka! Na kasi kapiram da među njih troje koji kupuju samo ono što im treba, ja u korpi imam farbu za kosu, skidač za fleke sa garderobe i još par potrepština za ulepšavanje. 

I ukapiram da ja bez obzira na sve živim normalno. I dalje. Uprkos tome što ne mogu iz kuće i uprkos tome što radim od kuće. I da uprkos svemu, ja želim da živim i dalje kao što sam živela. 

ruza u veneiji ipici

Čudan neki virus, tera te da sediš kući i razmišljaš

Volja za životom nekada je jača od okolnosti. Sigurno da ću živeti i bez farbe i bez fleka i sa flekama. Ali biram da živim isto onako kako sam živela i pre. Sve u meni se buni da mi se život vratio na fabrička podešavanja pre samo 5 dana. 

Onda se setim gde su moji prijatelji. Kao u Bajaginoj pesmi “ko biseri rasuti po celom svetu”. Ovih dana borbu vodim da jednu od najboljih prijateljica vratim u Beograd kako znam i umem. Moja Vanja, ne može da se vrati iz Perua. Kući je čeka ćerka koja će proslaviti treći rođendan. Bez mame. Danas je njen apel izašao u Kuriru i Blicu. Grupa naših državljana čeka u Peruu da ih država izbavi iz tog dela sveta, bilo kako. Jer granice su odavno zatvorene. 

I onda se vratim za komp da vidim da li su mi pisali iz srpske ambasade u Argentini, jer u Peruu imamo samo počasnog konzula. I shvatim da je ovo ozbiljnije nego što zvuči u prvi mah. Mnoštvo naših ljudi širom sveta ostalo je negde. Jer se niko nije nadao da će korona ovako brzo zagospodariti svetom. 

Da li mi nedostaju ljudi? Kako ko. ALi ja sam se oduvek i družila samo sa onima koji mi prijaju. Nedostaje mi da gledam noć, nedostaje mi da gledam sve one oči sa kojima sam se smejala. Nedostaju mi generalno, ali ne svi. A onda dobijam napad empatije. Čudan ovaj neki virus. Tera te da sediš kući i razmišljaš. 

I na kraju, čitam cirkularne poruke komičnog sadržaja, a sve vreme u glavi mi odzvanja pesma Željka Samardžića i stihovi – ja hoću život moj da mi se vrati. 

Iz samoizolacije: Ivana Đorđević

 

 

Comments are closed.