A SELO? ŠTA ĆE SELO DA KAŽE?

IMG_7133

Ne znam da li ste primetili ali leti najviše ima zločina iz strasti i nekih potpuno neverovatnih situacija kojima se zdrav razum odupire. Znatiželjna kakva jesam kada vidim novine, ko hipnotisana prilazim kiosku samo da vidim naslove. Novine ću ionako pročitati uz kafu, jer nj.k.v. novine ne mogu s nogu.  Iako je moj život po  principu “sreća, sreća, radost” ima stvari koje me definitivno izbace iz takta. Jednostavno, kad mogu  da biram, biram radost. Onu životnu.

Elem, retko pišem o teškim temama, ali ova me naročito iznervirala. Šta u zemlji Srbijici ili bilo kojoj sa ovolikom stopom socijalne i emotivne (ne) inteligencije, znači biti emotivno pismen? Evo ja ću da vam kažem. Emotivno pismen znači shvatiti da život ide dalje, čak i ako nas je neko ostavio, izneverio, razočarao ili nas teško ranio. A to nas niko ne uči, nego sami kroz život učimo sami. Neko nauči odjednom, neko iz više puta. A neko nikad. Ali se nažalost, vodi ko normalan.

To što je nekoga ostavila žena i našla boljeg/mlađeg/starijeg/bogatijeg/lepšeg ne znači da treba da nestane sa lica zemlje. I da je nekome  zbog svog izbora kriva. Pogotovo ne dotadašnjem partneru.  I možda taj nesrećni slučaj ne bi ni znao koliko mu je teško da ga SELO na to ne podseća. Kad kažem selo, ne mislim na geografiju, nego na malu sredinu. A mala sredina može biti  i veliki grad. 

IMG_7124sdmall

Jer jedno je biti tradicionalan, a drugo je biti zatucan. I u ljubavi, i u životu.

A žena kada poželi da ode, džabe je da za njom vičeš i da je ku*va i da je loša. Ne postoji uvreda kojom možeš da je vratiš. To pojedinci teško kapiraju.

A i ostaje nejasno ako je već takva kakvom je nazivaš – što je ne pustiš da ide, pa ti budi prijatelju, pošten do mile volje. Ona neka bude ku*va, ti budeš lepo pošten i mirna Bačka!

Ispade da je čovek mogao da dovuče vodu u pustinju, da odleti na Mars, ali  da žena ne sme da se razvede ili da ne daj Bože nađe drugog. Još ako imaju i zajedničko potomstvo, pa to je onda – muka na kvadrat. Ako nije uspeo da je ukroti kao muškarac, prebaciće gnev na plan materinstva, pa sem što je jelte lakomoralna žena, ona je i loša majka, jer jedna majka…

Ja bih zaista volela da sretnem tog baju koji ZNA bolje od majke šta je za njeno dete dobro. Čisto reda radi, da  pojasnim jednom za svagda majka i dete su celina, to što dete samostalno živi kao jedinka je čista slučajnost. Majka oseća i zna, još od prvog trenutka kada u sebi oseti život. Otac dete dočekuje i voli. Majka ga oseća. Tako da…ne mešajmo babe i žabe. I ne udarajmo majku na to da li je dobra ili nije. Izuzimamo majke koje su narkomanke, alkoholičari i teške dileje, a svi znamo da je tu materinstvo došlo – usput.

Drže se tolike tribine, pričamo na sve moguće načine o tome kako smo kao društvo napredovali. A jesmo li? Kako muškarcu objasniti da to što mu je žena rodila dete, čini da budu vezani, ali ne da je on njen vlasnik? I da i posle razlaza ostaju roditelji, iako više nisu partneri? I da kada se raziđu po zakonu, treba da ostanu ljudi. Jedno prema drugom. Koliko god bilo teško. Da ona nađe drugog, i on nađe bilo kakvu drugu.

Drugim rečima, neko ko samo digne ruku na ženu treba da snosi zakonske posledice. A kamoli da joj oduzme život. Jer kada to uradi više nije čak ni kukavica – nego idiot.

I ostaje mi nejasno jedno. Nekim čudom za vozačku dozvolu vam traže lekarsko uverenje da ste normalni. Za brak i vezu – nažalost ne. A trebalo bi.

Tekst: Ivana Đorđević

Foto:  Z. K. Munja

Mesto snimanja: Kanjon reke Matke nedaleko od Skoplja

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *