SLATKO, SLAĐE, ITALIJA!

image-0-02-05-b5600ab109a84c981b99d98bf671ed8f0559fdb889770ed9e6fb73b05e59b245-V

Zašto je ovaj deo sveta, konkretno sama Venecija – mesto inspiracije?

Prvo što  mi je palo  na pamet da su najpriznatiji umovi u književnosti, umetnosti, kulturi upravo ovde voleli da sede  i divane, i na komadu zemlje koji živi na vodi zapravo živeli svoj san i dobijali svoje kreativne momente.

Pa zato što kad si realno, odsečen od sveta i od svih ometača, možeš da stvaraš u punom potencijalu. Na to se svede. 

Moje putovanje počinje sa ljudima koje znam i kojima verujem. I sa kojima prosto nema greške. 

Odluka da se putuje pada pet dana  pred početak karnevala u Veneciji i najteže mi je bilo da se spakujem, ali što se mora nije teško. Bilo mi je teško čitavih 45 min. Čim sam se pokrenula, krenula me i volja!

Prva stanica Trst. Svedočanstvo jednog vremena i potpuna neobičnost kada govorimo o svemu što  do tada znam o Jadranu. Ovaj deo Jadrana definitivno ne poznajem. Ali kako sam gladna, hvala Bogu, vrlo brzo ćemo se upoznati. Naivno tražim špagete u 11 ujutru. Početnički  naivno! 

Međutim, pošto Italijani ne doručkuju, pogotovo ne onoliko obilno ko mi i pritom mnooooooogo vole slatko, u prvi mah deluje da…neće ta moja klopa biti odmah izvodljiva. Prvo me i nude sa slatkim kroasanima. Pa sa krofnama. Pa opet nešto što ne umem da ponovim, ali vidim da je slatko. Ja još pijem i slatku kafu, ali baš toliko slatka da budem nije zdravo. Mislim mogu, ali bez šećera 🙂 

Trst meni kao bivšoj  geografskoj Jugoslovenki ne znači mnogo.  Ali  sam čula da je to bio dah  Evrope na Balkanu u ono doba. I drago mi je što mogu da osetim da pripadam nekoj novoj priči, iako je prethodna tu negde u vazduhu. 

IMG_2783

Trst ima svoju  priču i pomalo  me podseća na Rijeku. Uopšte na drugu stranu Jadranskog primorja koje sam imala prilike da vidim. Zanimljivo je što sam prestala da pričam ljudima kada idem na put. Ne što sam postala sujeverna, nego što  ispadne da se hvalim. Pa sve nešto kao treba da mi bude neprijatno što mi je lepo. A da mi je stalo da se hvalim, to se ne bi izdržalo, verujte mi. Inače, pravim se važna u dva slučaja – kad sam u društvu izuzetno  iritantnih, a nebitnih ljudi, i kada sam u društvu svojih ljudi – koje želim da zabavim. Moji ljudi znaju moja razna lica i ja znam pred kim mogu da ih otkrijem. 

Za početak velika stvar. 

16681906_614141645462962_2467596312710204565_n

Druga bitna stvar je pred kim biraš da otkriješ svoju ranjivu stranu. Jer maske možemo imati svi. Samo poneki hrabri smemo da ih  skinemo. 

image-0-02-05-0fb7fde76aa7d18fcbe56246b24c5765117e457d3340d61552db2dcd8b0576c3-V

Kad birate s kim ćete da putujete mnogo je važno da ta osoba bude sličnih mentalnih osobina poput vaših. Ili barem približno. Mora da postoji doza pozitivne energije koja će se umnožiti, jer samo tako i Lajkovac može da bude top destinacija. A zamislite tek Venecija! 🙂

Moram da kažem da me Venecija dočekala sa osmehom, tačnije sa suncem. Reke ljudi, maske na sve strane, dovoljno da čarolija ne prestaje. Moram da priznam da ima i nekih koje su sablasne, nekih koje su blago erotske, nekih koje mi deluju krajnje perverzno, (trip level: u svim bojama sive) ali karneval kao mesto gde se u svim bojama ovoga sveta slavi, daje čar celoj ovoj neobičnoj priči. 

16729255_1568730376490283_4467084574805772910_n

Brzo shvatam da smo se udaljile od grupe, i da ćemo dalje ići same. Ali Bože moj, gde god se okrenemo čekaju nas Prada, Kavali, Dolče&Gabana, ide to…Nismo same, a nije nam ni dosadno. A to se jedino računa. 

16711537_614749975402129_7813901867916270611_n

Venecija ima zanimljiva mesta, ako pođete sa ljudima koji umeju da vam pokažu. Šalu na stranu,  ja odavno nisam običan turista i ne zadovoljava me šoping. Meni treba i dobro društvo i lepa atmosfera i prava priča. Zato svoje društvo brižljivo biram. 

O gastronomskom hedonizmu da ne pričam. Posle obilaska i neizbežnih fotografija (a kako drugačije) sedamo u Quadri, jedan od dva preskupa restorana na Trgu Svetog Marka. Ne što smo nobles, nego zato što nemamo pojma sa životom. Nismo pazile na času i ovo je ono što bi se zvalo kec iz usmenog. 

DSC_20170212141713567

No, dobro. Dobijamo poziv od Stefana Nemanje da idemo u bar gde je svojevremeno odsedao Ernest Hemingvej. Mislim, kako bio Hemingvej, a da ne odemo i mi? Kako koktel bellini nisam pila nikada, a za sve postoji prvi put i treba da se proba. 

Jel hoćete? Hoćemo. Rešeno. Kupljeno. Idemo.

Collage

Italijanski restorani, barovi, lokali su nekako majušni ili sam ja poveća pa mi sve malo ne znam, uglavnom, vrlo intimno kako okreneš. Ali poenta je da  je bellini, imao za šta da bude izmišljen. Jer je mnooooogo dobar. 

U trenutku shvatiš koliko je divno biti filozof i zašto su se svi viđeniji umovi uglavnom uz čašicu družili  i filozofirali. Nezavisno od toga što me alkohol ne intrigira previše, ovaj bellini je vredeo. 

Moja venecijanska priča završava se ove godine praktično sada. Ali s tendencijom da se ova priča ponovi na jesen ponovo. Malo mi je samo ovoliko. Ipak mesto kao Venecija zaslužuje barem nekoliko puta.

Jer, postoje neki trenuci koje realno otmeš od života. Ne pitaš da li može, sme, treba ili je pravo vreme.

U te trenutke definitivno spadaju putovanja.

Putovala i uživala: Ivana Đorđević

Tehnička podrška: “Travellino”

Special tnx to: Stefan Nemanja Kostić

 

 

 

 

Comments are closed.