Postoji jedna legenda koja kaže da se žena uspehu druge žene nikad neće obradovati od srca. Pre nego što detaljno premeri da li je ta koja je u nečemu uspela to po samo ovoj drugoj znanim aršinima, to zapravo i zaslužila.
Uglavnom, kada se gleda tuđ uspeh, gledaju se rezultati i traži se i najmanja pogreška. Tuđ uspeh realno ima tu osobinu da se nikada ne priznaje do kraja i da se često čuju tumačenja – da neko sem što nije zaslužio, nešto je dobio preko veze, neko je samo imao sreće da bude na pravom mestu u pravo vreme. Suštinski, upoređuju se kilo perja i kilo gvožđa, ako mene pitate.
Kada su žene u pitanju, uspeh je sve. I da li ima kvalitetnu kosu, da li je zgodna, kakvi su joj zubi, da li je simpatična ili je pak lepa, da li je uspela bogato da se uda, da li dobro zarađuje, da li je na dobroj poziciji, gde dobro zarađuje, a zapravo ništa ne radi. O tome da li ima porodicu i kakvu, da ne govorimo.
Gledajući druge, realno nismo na njihovom mestu, pa zato sve deluje i više nego lako. S druge strane nije uspeh za svakog od nas ista stvar. Neko je srećan što je mršav, a neko je srećan što je zaljubljen. Neko je srećan što ima keš, a neko što je proveo vikend u krugu porodice. Neko se loži na komplimente, a nekome je bitno da je dan proveo sa osmehom. Porediti tuđe uspehe sa onim što je za nas uspeh potpuno je besmisleno. A žene to rade. Najčešće.
Nisu sposobne da se raduju ako je neka od njih, pa čak i iz najbližeg okruženja u nečemu uspela. Nego im nekako lakše da zavide i omalovažavaju. Ništa se lakše ne omalovažava nego uspeh jedne žene kad je posmatra druga žena. Čak i ako su naizgled po svemu u istoj ravni, žena će ženi uvek zavideti i na običnoj lep(š)oj frizuri, recimo.
Stvari eskaliraju kada neka od nas dobije više svega u životu. Ima puno žena koje su rođene kao princeze u svojim kućama, kojima je utiran put sa svih strana i čije je bilo samo da odaberu supružnika i rode decu. Ove koje su svoj put morale da utabaju same, uglavnom na takve gledaju s prezirom – jer što bi nekome bilo lakše. Poenta je da kad se rodimo svi trku počinjemo sa SVOG starta. Neko će na cilj stići sa 40, neko sa 25, a neko tek u poodmakloj starosti. Neko će se umoriti na pola puta i predati bez borbe jer nije naučio kao mali da se bori, da ne posustaje. Neko će trčati jer mu je cilj nešto za čim žudi čitavog života. I kada bez daha stigne dotle – uživaće.
Žene koje se brzo predaju uglavnom ne vide svoj cilj najjasnije i tek posle predaje shvate da su svoju šansu za uspehom proćerdale rano, bez razmišljanja, a godine ih stignu da bi ponovo potrčale u neki novi cilj. Njima su krivi svi. Koje su ikada srele u životu. Postaju ogorčene, bez elana i osmeha.
Ove koje trče ceo život, nisu ni one u boljoj poziciji – jer ih boli sve, i što trče same i što ih niko ne protežira, ali ih drži adrenalin i ne odustaju.
Najgora opcija su one koje nikada potrčale nisu, već sa tribina drže kladionicu da li će onaj ko za njih trči izdržati celu trku. One su obično najglasnije, navijaju nezadovoljno, jer kako je moguće da su se kladile na pogrešnog igrača. Čak i kada naiđu na pravog, nisu zadovoljne, jer po tuđim leđima ni sto batina nije mnogo, kako je govorila moja baka. A kada neko drugi trči za tebe, naravno da je lako pridikovati.
Bitno je da dok trčiš znaš zbog čega to radiš. Da dok utireš svoj put, da te ništa ne ometa u tome ,da ti ništa ne skreće pažnju i odnosi koncentraciju. I da sve vreme pred očima vidiš sebe na cilju. Za to je bitna podrška, ali podrška vas samih.
I onda kada me pitaju – čiju podršku imate uvek? Svih onih koji me iskreno vole. I sa kim se najradije družim? SAmo sa onima koji mi ne zavide. Da imam i prijateljice, verovali ili ne. Koje me podržavaju, obožavaju, koje se raduju svakom mom i najmanjem uspehu. Jedini uslov kod druženja je da se bude iskren. Neiskrenost me baca kao eksplozija daleko, najdalje.
Isto tako, često čujem – kako stižeš svugde, mene bi mrzelo …Pa jednostavno, ne želiš dovoljno jako. I nije ti stalo. Ne gura te ništa napred. I ne želiš da se odrekneš svog komfora sa tribina. Svoj uspeh ne možete i ne treba da objašnjavate nikome. Pogotovo onima koji misle da vam ništa od onog što ste postigli ne pripada zasluženo. Ali kako se svetu ne može ugoditi, oni koji vas ne vole, realno vam i nisu potrebni.
Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Goran Zlatković, #FabrikaFotografa (slike u crnoj haljini)
Komentari