Tako ispade. Ima ovih sto glasno kazu sta imaju ili ce u suprotnom da puknu i ove sto nauce da se (nekad) vise dobije – cutanjem. Ne uvek, ali ponekad. A kako se do velikih saznanja dolazi najcesce slucajno…Prica ide ovako.
Ekipa od nas nekoliko zapucala je u staru Antaliju – popularni Kaleici. Neki su bili, neki nisu, ali shvatismo benefit odlaska u vecoj grupi, jer nam to povecava mogucnosti za kvalitetno cenjkanje. E, sad svi mi teoretski znamo kako to izgleda, ali prakticno nekako nam – pa i ne ide narocito.
Kaleici – lokalno ime za Stari grad u Antaliji
Samo sto smo se iz taksija spustili strmom uskom ulicicom do jedne prodavnice pune najrazlicitije garderobe shvatismo da je najbolji pregovarac kada su cene u pitanju medju nama. Pokupovasmo sijaset kosulja, majica i svega onoga za sta bi nam u Beogradu, trebalo mnogo vise novca i mnogo vise vremena. Hehe! Moj prvi soping u Turskoj sa sve cenjkanjem. Gledam i ucim, kao pokeras. Kradem zanat.
Vrlo vazna stvar kod cenjkanja, kao i u svemu u zivotu, pokazati – odlucnost.
Koliko god da imas cipela, jos jedan par ne moze da smeta
Lekcija 2. Uvek voditi sa sobom muskarce koji mogu da ostave utisak na prodavca.
Lekcija 3. U odsudnom casu, ako prodavac ne pristaje na vasu cenu, samo se okrenuti, ljubazno zahvaliti i otici. Jer, tad obicno nastaje kulminacija! U vecini slucajeva prodavac ce vas teska srca vratiti – da vam ucini. Sta ko kome tu cini, velika je misterija, buduci da cenjkanje postoji kao kulturni fenomen, a da prodavac – uvek ima zaradu.
Radnja sa preslatkim malim cipelicama, cak i kada su u broju 41. Nas tri, svaka u svojoj velicini, nalazi bas ono sto joj je trebalo, ali mekana koza cini da se razletimo po radnji i nadjemo jos koji par jer se ovakva udobnost i dizajn jos po ovoj ceni retko srecu.
-Mnogo mu je to para! Sad cemo da se cenjkamo – cuje se Ivan kad smo usplahireno dosle da se pohvalimo sa svojim soping ulovom.
Na pomen da se cena jos spusti, prodavac se hvata za glavu, pa za srce, pa pominje da je koza prava, pa da je to vec snizena cena, ali nas specijalni pregovarac na terenu – Ivan, ne odustaje. Hladnokrvno saopstava trgovcu da od biznisa nema nista, jer ako nece da nam po ceni koju trazimo, mi odosmo! I sto je najgore, ovo nije blef. Mi stvarno krecemo ka izlazu i odosmo pa dobrih 20m reseni , da ako ne bude ovde, bice negde drugde jos lepsih i boljih cipela.
Ovako ubedljivo da pregovara, ume jos samo moja majka, koju trgovci sirom sveta jure po bazarima da kupi kod njih. Jer ih je pre toga bezdusno oladila prilikom cenjkanja.
Jedna se zatvore, druga se otvore
Nas tri, shvatamo da se ovo sad lagano otima kontroli, ali jedne cipele gore dole, Boze moj. Prodavac hvata nasa zbunjeno – razocarana lica i u jednom trenutku mi se obraca recima:
-Rekli ste da vam se cipele svidjaju! Sta je ovo sad?
I u isto vreme cujem sebe kako mrtva hladna odgovaram:
– Meni se cipele i dalje svidjaju, ali novac je kod njega! – i pokazujem na Ivana.
Kod koga su pare?
Trgovcu i dalje nije jasno o kakvoj se ujdurmi sad ovde radi, ali dok Ivan pregovara sa njim, nas tri gledamo skruseno u pod, poredjane ko bocice u apoteci. Tiho i mirno, cutke prihvatamo ishod cenjkanja. Scena ko iz filma! Sad sto mi cutimo da ne prasnemo u smeh, druga je prica. Ali scena je zaista filmska.
I tad shvatih! Da zene koje cute – dobijaju sve sto zele. Tako ljudi moji, ispade! Dzaba nama i pameti i obrazovanja, i svojih novcanika, kulture i sposobnosti da se snadjemo, kada cemo cipele dobiti – jer umemo da cutimo, dok muskarac pregovara.
Ivan, tri zene i cetiri para cipela. Naposletku, isposlovasmo da dobijemo divne slatke male cipelice, svaka u svojoj boji i modelu, ali po zeljenoj ceni. Soping se nastavio u obliznjem trznom centru, ali epizoda sa cenjkanjem je ostala biser koji se prepricava sa osmehom.
Sopingovala i uzivala sa ekipom: Ivana Djordjevic
Specijalno hvala: Ivanu Vukovicu
Tehnicka podrska: Turisticka agencija “Big Blue”
