Postoji nešto što se u Srbiji zove mrtav kapital. Zove se još i – nećemo u grob da odnesemo ništa i mi smo za nas stekli.
To sticanje bilo čega nekada je išlo mnogo drugačije. Postojali su stambeni fondovi i NADA da ćete doći do svog krova nad glavom o državnom trošku.
Danas nema ni nade, jer ista stanuje u bankama i na vratima joj piše “stambeni krediti”.
Ali su zato danas ti isti koji su stanove dobili od države za samopregalničko samoupravljanje – vlasnici nepokretnosti na svoje ime. U uslovima generacijskog jaza ta nekretnina je i uslov za nasledstvo i osnov svake ucene.
Znate ono – zadnja čaša vode i ostavićemo stan onome ko nas bude gledao u starosti. Mladi su danas u gradovima umesto da budu povlašćeni što su rođeni u velikim sredinama zapravo u nekoj vrsti feudalnog odnosa sa svojim roditeljima jer mladi imaju želju za samostalnošću a starijima je neophodna ona malo gore pomenuta čaša vode. Pa red ucene, red potražnje za poštovanjem, pa red onog – i mi smo se mučili.
To uglavnom rezultira što mladi odlaze u podstanare, a vrli roditelji se šepure u svojih sto kvadrata. Oko tih kvadrata obično padaju i kletve i suze i nerazumevanje sa obe strane. A nije da nije moglo drugačije.
Ima naravno i razumnih roditelja koji za života žele svojoj deci da pomognu, jer shvataju da je cilj da se sa svojom decom živi u ljubavi, slozi i razumevanju – dok su svi na okupu. A ne da deca stambeno prodišu tek kada sahrane roditelje.
Onda dolazimo do toga da mladi kod nas kasno odlaze od roditelja i kasno postaju svoj na svome.
Ali ubedljivo najjača priča mi je kada ne bi svoj teškom samoupravljačkom mukom stečen stan prodali ni za šta na svetu. Kao da je stan voda, pa ako se slučajno izvede na sunce, može da ispari.
Postoji i ona teza da svaki čovek za života treba barem jednu kuću da sagradi. Ako je u mogućnosti.
Danas mladi nemaju naročite ambicije zasticanjem bilo čega, a za gradnjom još manje. Akio je u pitanju izgradnja karijere i mišića još se možda neko i nađe, ali ovako teško.
Možda još poneki zaostali Mohikanac koji sanja kućicu u cveću, porodicu i psa ispred svog doma, koji veselo trčkara kada se dolazi u dvorište.
A da. Znate zašto je to tako? Zato što je potreba da se ponovo izgradi ekonomija, jača od potrebe za reprodukcijom i normalnim životom. I zato je nekim roditeljima teško objasniti da su oni živeli u neko drugo, iz ove vizure potpuno drugačije vreme. Vreme koje odavde gledano, izgleda kao put od žute cigle. S tim što je stan u vlasništvu nešto kao čarobnjak iz Oza.
Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Zoran Kuzmanović Munja #CikaFlesh
Posvećeno svoj deci samoupravljačkog socijalizma
Komentari