Ta tako strana reč – ljubaznost. Što bi rekao Ričard Gir u “Zgodnoj ženi” prodavci su ljubazni prema karticama ne prema ljudima. Skoro mi nalete taj film pa mi osta u glavi ta rečenica.
Ima neka tajna zavera kad je u pitanju ljubaznost. Ljudi su uglavnom ljubazni jer su tako naučeni, ali u prodavnici ćete to retko sresti. I dok je na Orjentu pitanje časti i dostojanstva da vas kao potencijalnog kupca ubede da kupite nešto jer je to PRAVA STVAR za vas, kod nas evo konkretno u Beogradu, prodavac će učiniti sve da mu iz radnje – izađete što pre.
Evo situacije. Brushaltere kupujem uvek na istom mestu jer samo tu nalazim odgovarajuću veličinu i model. I to obično izgleda ovako. Pokupim sve što želim da probam – jedno 10 komada i udjem u kabinu gde je dozvoljeno uneti samo tri. I sad jelte nekad promašim nekad pogodim i realno je očekivati da se obratim prodavačici za malu pomoć. Čisto da mi donese i zameni ako šta treba. Ja bar tako doživeh realnost.
Uze žena da ode po drugi model i doslovce – nestade. Sreća da je u tržnim centrima, u kabinama pogotovo, toplo pa mi onako golišavoj bi samo, pa dosadno. Ode devojka i nema je. Provirim kroz kabinu, vidim naiđe druga prodavačica ko velim da se ova moja nije izgubila, da pitam, da nije sišla u magacin, da je nije neko oteo, šta znam.
Nema je pa nema. Sednem u kabinu obučem se i čekam. Izvadim telefon ko velim možda je neko pisao. Pogledam vremensku prognozu. Ma pročitam i najvažnije vesti.
U neko doba, naiđe ova moja sa informacijom da to što tražim – nema. Pitam za još par stvari sa istog odeljenja, ali dobih ono čuveno “sve što imaju je izloženo”. E da mi ne reče, tačno da se ubijem u neznanju. Da se ponovo šetam između rafova ne mogu – pa da je tamo čak i sve gratis.
Nije ovo ljudi moji, čak stvar ni novca. Isto je i kad potrošim malo i kad potrošim mnogo. Ovo je stvar elementarnog respekta kupca. Ja ljubaznost evo još srela nisam. Ma čuj ljubaznost, makar dvosmernu komunikaciju kad bih srela ja bih bila eto srećna i zadovoljna.
Izaberem od onog što sam isprobala i krenem ka kasi. Već me prošla volja istina da bilo šta kupujem više, jer nekako sam ostavljena sama sa svim što je jelte izloženo, da ne kažem – golišava u kabini, a ako šta mrzim to je da čekam pa mi više nije bilo do šopinga. Al’ ajd sad da ne budem razmažena, kupiću šta sam odabrala i to je to.
Dolazim do kase. Žive duše nema. Nema ni zvonca da ikog pozoveš. Gledamo se nas par devojaka…da dozivamo koga da dozivamo i kako da dozivamo. Gospodja ispred mene dreknu na sirotu devojku koja se u neko doba pojavi, a ja od šetanja po tržnom centru kontam da nemam snage ni da pitam kako treba da ih dozovemo ako se nadjemo u toj situaciji.
– Znate li vi koliko je robe nama stiglo? Dobro je da vam je iko došao na kasu! – objasni nam kasirka.
Naravno da ne znamo, a iskreno i ne tiče nas se. I dugo nas neće ni zanimati. Skoro nikad nas neće zanimati. Ali i dalje ne znam u kom svemiru žive pristojnost i poštovanje. I u kojoj galaksiji je donesen dekret po kome se iz prodavnica isključuje postojanje bilo kakve ljubaznosti. Razumem da je nama neko u toj radnji dao nešto gratis, pa da smo mi nezahvalne, nego za svoje pare doživiš da te u njihovom objektu ne žele.
A onda se ljudi žale da je teško naći posao. Možda kada bi ga teže bilo zadržati, cenili bi ga i ovi što ga imaju.
TEKST: Ivana Đorđević
