Prvi put sam se sa slobodom srela u Egiptu. Pre otprilike deset godina. Sloboda, lično… i ja! Oči u oči! Ne sa ljudskim pravima i ostalim tekovinama civilizacije. Ma jok! Sa onom slobodom koju ti pruža radost. Sa lakoćom postojanja koju samo slobodan čovek može da ima. I da se razumemo, nisi slobodan, samo kada možeš da kažeš i napišeš šta ti je volja. Slobodan si kad možeš da budeš srećan. I živiš sada, odmah i ovde. Ovog trenutka.
Ozbiljno sam posmatrala sve te ljude koje sam sretala. Šta uzimaju kad im je sve super od jutra do mraka? Piju flaširanu vodu, jedu vrlo jednostavnu hranu koja uzgred, miriše na cveće. Kako je moguće da žive u kućama bez krova, na prašnjavoj ledini, bez svega onoga što čini komforan život i da im osmeh ne silazi s lica. Rade mesec dana za sumu novca koju ja dam olako za jedne cipele. Nemaju ništa, a opet imaju sve. Mi, Evropljani, plaćamo sve moguće doktore, da nam objasne u kom kutku duše stanuje sreća. A oni, nekim čudom to sve znaju! Kako?
Morala sam da obiđem pustinju. Da vidim kakva je tamo situacija. Odmah mi objasniše kako pustinja pojačava emocije. Dobro, idemo da pojačamo emocije. Ako si tužan, bićeš još tužniji, ako si srećan, sreća još veća! Tamo sam srela decu koja nemaju ni igračke, ni televizor, ni mobilne, ali su mi se obradovali ko rodu najrođenijem. Još se živo sećam tih osmeha i tih milih okica. Jedoh hleb koji mi umesiše na licu mesta! Na sred peska založiše vatru, jedosmo ko ljudi…oni srećni što imaju goste, ja srećna što vidim nešto što nisam ni znala da postoji!
Zapadna civilizacija promoviše slobodu na jedan potpuno drugačiji način. Sve što sam iole znala o slobodi palo je u vodu. Sloboda duha u Egiptu se ne uči, s tim se rađaš..Postane ti bitno što si ovde i sad, još ako ima malo muzike, odmah se zaigra…Ma divota! Njih ne brinu ni kiša ni sneg…kad toga ionako nema. Njih ne brinu usevi, kad je plodno samo oko Nila…Globalno zagrevanje im je ionako svaki dan jer temperatura prelazi 50. Tako da… udri brigu na veselje!
Tad sam shvatila sam filozofiju života o kojoj sam kasnije često čitala u popularnoj literaturi. Kad si srećan ti si slobodan da od svog života učiniš šta ti je volja. Da svoju sreću, isto kao i tugu nosiš sa sobom. Jes da je za to saznanje valjalo je otići u Afriku, al neko vidi i shvati odmah, a neko nikad.
Ne kažem, bilo je i onih za koje je Afrika prljava, prašnjava, na margini civilizacije…ali ja sam bila pripremljena da idem da otkrijem novi svet. I da kijam od prašine i da trčim niz peščane dine! Otvorenog uma i raširenih ruku…bez predrasuda ka novom. Isplatilo se.
Tekst: Ivana Đorđević
