Mnogi se iznenade kad shvate da umem razne stvari. Da ne pomislite svašta sada, ali, zaista, bez imalo skromnosti umem da iznenadim ljude. Vrlo prijatno. Naročito one koji od mene ne očekuju da išta duhovno znam. Jer ljudi su skloni da imaju predrasude. Jer kako neko kome svetovno tako dobro ide, ume nešto iz duhovnog života? Eeeee, predrasuda.
Kao dete odgajano u ateističkom duhu, trebalo je vremena da pronađem svoju duhovnost i direktnu komunikaciju sa Bogom. Krštenje pamtim kao najveseliji čin u svom dotadašnjem životu. Svojom voljom u svojim ranim dvadesetim na Ostrogu, jednog divnog leta, krštenje na otvorenom obojilo je moj boravak u Crnoj Gori potpuno novim bojama. I učinilo da svoj put vidim, mnogo, mnogo jasnije.
Ali da se vratimo na praznike. Sve što realno, znam o veri i običajima naučila sam od babe i dede. Gledala i slušala šta rade kada seku slavki kolač, slušala šta pričaju kada ulazimo sa badnjakom na Badnje veče, gledala šta rade za Uskrs. Stvar deluje jako prosto, a suštinski zapravo zanimljivije nego što čovek očekuje. Više sam naučila gledajući i slušajući nego što sam možda tada kako dete i želela. Suštinski kada si mali, upijaš sve što se dešava oko tebe i nisi svestan svog učešća u nečemu što je duhovni praznik, jer je dovoljno da budeš prisutan i da uveličaš skup. Kad porasteš podrazumeva se da nešto i znaš, jelte. Barem sam ja to tako doživela.
Elem, kad smo kod praznika, generacije atesta učinile su da mnogi naši dedovi budu duhovno polupismeni. Na stranu u kog Boga verujete, u to se zaista ne mešam, ali budite sigurni, mnogo je lakše kada verujete. To je suštinska stvar. Ili kada se barem trudite da budete dobri, nezavisno od svojih poriva. Kada kažem dobri, svi znamo šta je dobro, a šta ne. To ne moram da vam pričam, potanko. Jasno je ko dan. Moj doživljaj vere je postao takav da kada veruješ nemaš mnogo lutanja u životu, lakše dolaziš do zdrave pameti i kvalitetnih zaključaka. Zaključaka koji ćete odvesti u željenom smeru.
Nikada nisam bila fanatični vernik niti smatram da moje praznovanje i verovanje treba bilo koga da opterećuje ili da treba da smaram ljude s tim da sam dobar čovek ili ih motivišem da budu dobri. Niti mislim da je verovanje – javna stvar do te mere da treba praviti cirkus. Naprotiv, moja deviza je „neka svako radi šta želi i šta ga čini srećnim“. Moja sreća je moja odgovornost, a svako može zaista da bira svoj put. Liberalno, do koske.
U mojoj široj i užoj familiji, oduvek sam bila glasnik novog doba. Neko ko se izdvaja i ko je drugačiji. Nisam trpela stereotipe bilo kog tipa, niti sam prihvatala nešto zato što je eto tako. U moru pognutih glava nad bilo čim što se prenosilo s kolena na koleno, jedina sam ja pitala – „A zašto baš tako?“ Jer sam intuitivno osećala da može i drugačije. Mislim da me je to i dovelo dovde gde sam danas. Jednostavno, ja sam za sebe uvek želela najbolje i ako nije bilo najbolje – to prosto nije bilo za mene.
Zašto vam ovo pričam. Zato što nekada u životu morate sami da preuzmete dizgine u svoje ruke. I da jedino tada stvari kreću željenim smerom. I da se jedino tada doživljava da se kockice poklapaju, ako me pratite.
Kad smo kod praznika, kod mene u kući se oduvek slavilo sa puno radosti nas dece, birala se lepa, svečana garderoba, okupljalo se puno familije, što nije teško, jer Đorđevići iz mog kraja broje mnogo članova. Slava Sveti Arhanđel – letnji, proslavljao se u cik letnjeg raspusta, te je i pogodno lepo vreme uticalo da se okupljamo oko prababine slave. Pradeda koji je došao na miraz, slavio je i svoju, ali i babinu slavu iz poštovanja prema zemlji na kojoj je sazidao kuću, tako da se u našoj kući slavilo više puta u toku godine. Pradeda nije stigao da bude komunista, (njega su zarobili i vratili Nemci), deda je stigao, kao i moj otac. Pričam to zato što sam srećom, uspela da spoznam običaje uprkos atestičkom vremenu u kom sam bila rođena.
Čovek mora da nađe milost u svom srcu i da kada čini nešto, ne očekuje za uzvrat da mu to neko vrati
A kad sam kod običaja, jedan događaj trajno mi se urezao u sećanje, jer iz ove vizure danas deluje kao epska fantastika. Tog proleća zatekla sam se na slavi na kojoj domaćin i domaćica, domaćinova ćerka i dvojica unuka – nisu umeli da iseku slavski kolač. Hoće, vole, sve su spremili, ali vidim da – ne umeju. Vrtesmo se svi oko onog stola, krstismo se nešto, ali vidim ja – ne biva. Zamolim ja domaćina da mu pokažem kako. Eksterni gost pa još traži da pokaže kako se seče kolač! Neko bi se naljutio, međutim, pristade dekica bez reči, oduševljen što bar neko ume. Okupim ih sve oko kolača i pokažem im kako da okreću, kako da sipaju vino, kako da nazdrave za krsnu slavu, kada za krsno ime i na posletku isekosmo kolač.
I dalje ne znam kako sam se setila svih detalja, ali valjda godine znatiželjnog gledanja iz prikrajka, a kasnije i aktivno učešće, učinilo je da iznenadim i sebe i sve prisutne.
Hoću da kažem, lakše se porodica okuplja oko nekog rituala makar to bilo nekoliko puta godišnje i oko verovanja da će i ove godine sve ići u pravom smeru.
Suštinski, ljudima treba instanca kao što je Bog. Da barem od nekoga imaju zort, ako su labilni. Da zastanu kada misle da su poleteli. Da se smire i uspore makar oko praznika. Da se nauče zahvalnosti za ono što imaju. Za početak, za ljubav koju dobijaju besplatno od svojih najbližih.
Ali prvo i pre svega, čovek mora da nađe milost u svom srcu, da kada čini nešto, ne očekuje za uzvrat da mu to neko vrati. Da kada voli, voli bez zadrške i kalkulacije. Jedino tako može da bude srećan.
Tako da. Ok je sve, i praznici, i okićen grad, i paljenje badnjaka, i porodica na okupu, čestitke i darivanja…ali ako ne osećate u dubini svog srca – blagost i milost, džabe krečite, rođaci. Imajte to u vidu, kada se obraćate Bogu sledeći put. Barem da znate šta treba da tražite.
Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Ivanineprice.com
ZABRANJENO PREUZIMANJE TEKSTA ILI DELA TEKSTA, BEZ PISMENE DOZVOLE SAJTA IVANINEPRICE.COM
Komentari