Od svih bolesti od kojih čovek može da poboli najgora je – bolest nepostojećeg uticaja. Znate ono kad čujete – znaš li ti ko sam ja?
Sigurna sam da ste ovo imali prilike da čujete više puta u životu uglavnom od ljudi koji su – niko. Ko stvarno jeste – nešto, taj biva i ne pametuje mnogo, ali kako svako vreme donosi neke nove strane reči i izraze tako dobismo i ovaj nepostojeći uticaj.
Skoro mi je jedan objašnjavao ko je on, kAo da ja ne znam i rane radove i praistorijski početak. I sve što je bilo između. Kad se filozofski osvrnuh shvatim da muškarcu smeš sve da uradiš – osim da mu (po)kažeš da je beznačajan i da to što radi nema uticaja na tebe.
Uticaj sam po sebi nije nikakav tabu niti nešto novo, postoji odavno i nema potrebe da se meri kome je veći. Da izvinete. Uticaj se očitava autoritetom tamo gde niko od vas ne traži da ga demonstrirate. Ali da nepostojeći uticaj nikada ne ide sam pobrinuo se – nivo. Znate ono što žarko želi Žika Pavlović u serijalu Žikina dinastija kad kaže „imam pare sad hoću nivo“. Na stranu što se često želi ono što ne biva.
Znam neke koje je nepostojeća slava transformisala u vrlo naopake ljude. Izgubiše ljudi kompas i eno godinama se vrte u krug. A počelo je od uticaja.
Mnogo je zanimljiva ta stvar sa uticajem, jer najbolje se vidi na primeru nemerivih parametara. Recimo, ko ne uspe da ima uticaja na svoju decu taj ne utiče verujte, ni na šta.
Danas imamo situaciju nepostojeće slave koja se lako transformiše u nepostojeći uticaj. Nije dovoljno da imate pratioce i poštovaoce, nego da imate pojma šta ćete s njima. Jer i najveći umovi padaju pred laskanjem, a kamoli oni koji se nikad nisu našli pred aplauzom. Znam neke koje je nepostojeća slava transformisala u vrlo naopake ljude. Izgubiše ljudi kompas i eno godinama se vrte u krug. A počelo je od uticaja.
Na nekom splavu sa par pravih uticajnih ličnosti i delovalo je vrlo jednostavno. Poneki lik sedi sa ponekom ličnošću i tripuje se – ovako će i on kad odraste. Samo što ne biva to baš tako. Ličnosti imaju uticaj, likovi samo nedosanjane snove. Ličnostima se divite sa pokrićem, a likovi vam idu na živce. Jer su ni tamo ni ovamo, a vrlo su iritantni. I interesantno – izuzetno glasni. Kad je neko nemoćan on je skoro uvek preglasan. I nekim čudnim čudom – uvek je skorojević.
Tako da svaki put kada vam se učini da je neko wanna be uticaj setite se slučaja Nušićeve gospođe minsitarke i zlatnog zuba. Ne postaje se ni uticajan ni moćan ako se u vilicu udene zlatan zub i galami i diže buka.
Pravi uticaj je tih. Skoro pa nečujan. I ima veze sa autoritetom. Minulim radom. I ponajviše, zdravom pameću.
Tekst: Ivana Đorđević
