Ovako. Ovo leto da prestane da izaziva već jednom. Ja evo više ne mogu. Iako sam svesna koliko je lepote oko nas, svejedno fali mi more. I fali mi moja svakodnevica. Da, ona ista koju bojim nekim novim neobičnim bojama. I u kojoj se slikam. Jer svaki dan je malo umetničko delo. Barem u mom slučaju.
Poziv od dive formata “NIkad nije kasno” Zorice Akerman dobila sam mnogo ranije, mnogo pre korone, ali kako svojih životnih jurnjava nismo bili svesni pre korone, Novi Bečej je došao na red tek u julu ove godine. I verujte mi, desilo se nešto jako neobično. Uradile smo sjajnu priču, sjajan video i odličan intervju, Zorica me je sa kolegom Peđom Tratnikom pustila u svoj mali raj, pokazala mi da za sreću u životu, zaista nikad nije kasno. I da se za sve nađe vremena.
Interesantna stvar je kako često čujemo da se energije prepoznaju i ljudi osete. Kada sam prvi put videla Zoricu fascinantno mi je bilo da u ovako maloj ženi, staje onako prodoran i raskošan glas. Iskreno sam bila iznenađena dušom i gospodstvom u držanju ove dame. Na estradi bez obzira na žanr ljudi vrlo brzo izgube dušu i dobiju profesionalni osmeh. Kod ove umetnice to nije slučaj. Ona je svoju dušu sačuvala.
Dok se vozimo ka Novom Bečeju, merkam gde ću se slikati. Moj kolega Peđa Tratnik istinapojma nema da ću tražiti da se slikam po travi i senu, ali ja već znam u kom pravcu će se voziti naša vožnja u povratku.
Jeste korona, ali živeti se mora. I raditi se mora. I radovati se mora. Jer ako je drugačije, ja neću.
Svaki put kad se slikam, dočaravam i donosim neku vrstu trenutka zaustavljenog u vremenu, osećam neizmernu radost. Jer znam da fotografije menjaju svet. Vesti ne gledam već pa ima tome par meseci. Ne mogu bre, ljudi. Deprimira me i razboljeva dok ih samo slušam.
Stižemo u Novi Bečej. Dočekuje nas nešto malo slatko čupavo i belo. Bella. Ljubimac Zorice Akerman. Laje na nas sa onih pola kila snage, jer je više ko pahuljica, nego kao pas. Ali ne odustaje. Kaže Zorica, svidjamo joj se.
Probavamo specijalitete, meni za oko zapada jedna marmelada od kupina i jedna slična od maline. Ne znam koja je od koje bolja. I po prvi put pijem kakao po svojoj meri. Zorica mi otkriva tajnu pravljenja sa bademovim mlekom. Snimamo dalje, pričamo i družimo se i mogu vam reći ja svaki put iznova shvatam zašto ovoliko volim svoj posao. Raditi ono što volite i imati sreće da vas prati i voli toliki broj ljudi, pa iskreno – kažite ko to ne bi voleo?
Pošto smo se dobro najeli i napili i snimili video zbog kog smo došli krećemo put Beograda sa darovima iz umetničke radionice Zorice Akerman. Vezeni radovi u koje je utkana sva ljubav i strpljenje žene koja je svoj mir našla. Organsko slatko od maline i organski džem od kupine. Liker od maline. Dokaz da se umetnost može živeti i kroz muziku i kroz ručne radove i kroz milion i jedan oblik ako znate da osetite šta treba.
I da, za umetnost je bitan mir. To sam shvatila ovde u Novom Bečeju, na Tisi, na sat i po vremena od Beograda.
Za svaku pojedinačnu umetnost. Samo mir i opušten um. A kad je fotografija u pitanju potrebno je strpljenje. I da imate sredstvo protiv komaraca i buba, jer kad se slikate u senu, može da vas pojede4 svašta nešto. Ali dobro, Bože moj. Za dobru sliku penjem se na balu sena! Peđa prevrće očima, ali slika je tu, pa vi kako hoćete.
Daleko od toga da se pravim trendseterka, ili da glumim ludilo, ali narednih dana svako ko je iole držao do sebe imao je sliku na kojoj sedi na bali sena. O uticaju, ja samo toliko! (smeh)
U Beograd se vraćam sa preslatkom lubenicom koju sam kupila usput u Đurđevu (Pedja je opet morao da staje), sa bezbroj komentara ljudi koji su oduševljeni kako sam dočarala popodne u Vojvodini na Instagramu i mogu vam reći – vraćam se srećna. Ja iskreno uživam i u prirodi i u društvu. I ne treba mi Holivud. Ja svoj Holivud svuda sa sobom nosim.
Lubenicu sam doduše, pojela skoro celu sama, ali ne pričajte nikome.
Putovala i uživala: Ivana Đorđević
Foto: Peđa Tratnik
Komentari