Kroz emisiju koju radim često sam postavljala različite teme kako gledaocima tako i gostima u studiju i jedno od pitanja bilo je – šta ste u životu dobili besplatno? Mnogo njih nije odmah znalo odgovor. Iako je pitanje naizgled lako, navodi nas na razmišljanje. Lično, u životu sam dobila dosta toga, ali slabo šta je bilo besplatno. Nešto je koštalo živaca, nešto je tražilo protivuslugu, za nešto sam tek kasnije shvatala da me skupo koštalo.
Najgori su mi bili oni pokloni i nagrade koji su zapravo bili lepo upakovana kazna. Tako se ispostavljalo kasnije kada bih zbog istih darova imala nesanicu. U startu je delovalo jako lepršavo i zabavno. Ali kako život ide dalje, preživi čovek i gore stvari od onih koje je svojom voljom pustio u svoj život. Zapravo sebi najteže opraštamo loše procene.
Jedan pametan mi je rekao – da je ono što najviše vredi u vašim životima uvek bilo besplatno. Tu ubrajamo trenutke sa najmilijima, ljubav deteta, ljubav roditelja. Tako bi trebalo da bude. Ali opet teško mi je da prihvatim da je nešto besplatno, iskreno. Čak i kad su trenuci sa najbližima valja investirati u lep ambijent, u momenat u kom ti nije puno samo srce nego i duša i oči. Laže ko kaže da mu estetika trenutka nije bitna. Bitnija je nego što se čini, samo neko ume da nazove stvari pravim imenom neko ne. A nećemo da se lažemo – svaka estetika, uglavnom, košta.
A besplatno me uvek koštalo više nego inače. I najjeftinije me izlazilo ono što sam parama plaćala. Iskreno. Postoji par iskrenih prijateljstava kojima sam iskreno, blagoslovena, ali to mi nije stiglo besplatno. Investirala sam sa svoje strane ono što mi je Bogom dano – a to je iskrenost i manjak proračunatosti. To što mi se danas brojna vrata otvaraju posledica je samo čistog srca. U šali umem da kažem, od posebnih znanja i veština mogu da prijavim to što nisam izgubila dušu. A bilo je trenutaka kada sam mogla da pokleknem. U trampu za ovo malo duše, dobila bih neke druge stvari. Ali valjda kao stari filmofil uvek se setim one scene iz Dragojevićevog filma gde duša potpisuje pakt sa Đavolom za određeni broj godina sa nekim šesticama i kako se u finalnom skoru – duši ipak nije isplatilo.
Negde u ovo doba godine kad svodimo račune gde smo bili i šta smo radili, lepo je znati šta ste ove 2018. godine zaista dobili na poklon, da ne kažem besplatno. Ono što sam ja dobila ove godine su nova iskustva i nove daljine. Daljine kako geografske, tako i daljine u poimanju sveta. Naučila sam da oprostim, što je delovalo skoro pa nemoguće. Naučila sam da produžim dalje, kada više nema smisla. Naučila sam da okrenem glavu od nečega što mi okreće želudac. Ranije bih se čudila kako je nešto zapravo odvratno, nenormalno i neverovatno glupo. Sada, iz ove pozicije sve što mi ne odgovara, ne imponuje i nervira me ide u folder – “kasnije” i “možda nikad”. Dobro, uglavnom ode u ovaj drugi, al ajd sad da ne sitničarimo.
Stoga ja zaista imam sve razloge da se ne bunim mnogo. Jer znam da mogu sve i da više ne moram ništa. A to saznanje je koštalo. Vremena, iskustva, živaca i nespavanja. Ali vredi.
Tekst: Ivana Đorđević
Fotografije su vlasništvo sajta Ivanineprice.com i ne mogu se preuzimati bez pismene dozvole sajta.
Komentari