Dok su mi pred očima prolazile prve palme na ulicama Vodica i dok sam virila kroz prozor kao dete koje jedva čeka da stigne na more sa radija su se čuli stihovi:
“Blago meni što si tako ljut, to je znak da biram dobar put, jer dok ti smeta sjaj, znam da ne vidiš mi kraj, kamo idem zato ne pitaj!”
Otkuda tako poučni i zanimljivi stihovi otpevani nežnim zvonkim glasićem i kakva je to pesma uopšte? Kad radiš u industriji zabave i na muzičkoj televiziji, neke pesme ti i bukvalno promaknu dok razmišljaš o rokovima, o gostima i emisijama. To je moj slučaj sa ovom pesmom. Čula sam sto puta da “Život nije siv” ali nisam ni slutila da može da bude ovako živopisan.
U Vodicama sam bila prvi put pre par godina. Kao prijatelj CMC TV i Croatia Recordsa bila sam čest gost na različitim događajima, kako u Zagrebu tako i na čitavom hrvatskom primorju. I svaki put donosila sam različite impresije, poznanstva i bezbroj lepih uspomena.
Prvi put se podesilo da mogu da odem na neko divno mesto gde ću uživati taman toliko koliko mi je potrebno, ali i raditi taman onoliko koliko mi je to zadovoljstvo. Taj balans kod javnog posla je možda i najvažniji. A ovoga puta sam ga postigla. Posle dugo vremena uživala sam na Jadranu neopterećena rokovima i obavezama, jer sam znala da stižem sve. CMC festival je za mene kada sam prvi put otišla pre nekoliko godina bio veliko otkriće, ali ove godine me definitivno oduševio.
Od mog prethodnog boravka u ovom mestašcu na Jadranu, čini mi se nije se promenilo mnogo, sem što su neke pešačke staze pored obale zatvorene. Tačnije luka je imala jednu prečicu za koju sam znala, a koja je sada zatvorena ogradom. Sve to i ne bi bilo neobično da nisam krenula – baš tuda. Što bi rekao Skot Pek – put kojim se ređe ide. E pa krenula sam tuda i morala da pregazim obalu. Tom prilikom zaradila sam i ožiljak na dekolteu jer gledajući u noge nisam gledala gde mi je glava i bi šta bi! Al’ valjda je to život. Da probaš, ideš kuda te noge i pamet vode, pa nekad sa ožiljkom, nekad punog srca. Cest’ la vie!
Tradicionalno krstarenje brodićem počelo je uz laganu muziku, odabrana vina i morske specijalitete. Lekcija koju sam naučila prethodnih godina je da se na brod uvek ide u tesnom. Ukoliko se odlučite za bilo lepršavo vetar će se potruditi da umesto čašu sa vinom, u ruci držite – suknju. I tako sve vreme krstarenja. Sreća pa imam iskustva i sa brodovima i sa krstarenjima pa sam ovoga puta otišla – takoreći spremna na sve. I za uslove i za prilike.
Da vino može da vam promeni stanje svesti to smo znali, ali da može da vam promeni biohemiju sada smo saznali. I to iz prve ruke. Naša mala CMC družina uživala je punim plućima dok je sa radija svirala muzika, brod se ljuljuškao, a nas nekoliko se kikotalo, što od vina, što od raspoloženja. Vodice sam prvi put možda, sagledala natenane. Stigla u sve najskrivenije delove grada, uživajući uz samu obalu koju čine beli kamen, specifična arhitektura na primorju i divne načičkane prodavnice sa suverinirima i restoranima tik uz obalu.
Anegdota vezana za jedan sladoled koji se zove “plavo nebo” jeste da boji jezik u modro plavo, ali nisam htela da odustanem. Prodavac me upozorio, mislivši da je sasvim ok da me obavesti ako već idem skockana po gradu, šta može da se desi, ali rešila sam da rizikujem. Jela sam, jesam, ali sam i išla ponosno tako plavih zuba kroz grad! Sreća pa se nisam mnogo smejala, mogla sam da poplašim ljude oko sebe 🙂 Ali, tu vam sliku neću pokazati. Pokazaću vam sve ostale, a i sami znate koliko volim fotografije. A još na moru, na kom je sve ekskluziva…pa ima li šta lepše?
Pored brojnih aktivnosti i konferencija koje smo imali u okviru CMC festivala, našlo se vremena i za obilazak Šibenika. Iz nekog meni neobjašnjivog razloga, smatram da svaki grad koji ima svoj Stari Grad u startu – obećava. Tako je bilo i sa Šibenikom. Ljubav na prvi pogled. I ljubav na prvi korak.
Kiša se borila sa suncem, a ja sam uživala u Šibeniku, prvi put u svom životu ne žureći nigde i zanimljivo – ne fotografišući onoliko koliko umem. Što je samo po sebi – pa za Riplija. Verovali ili ne. Oduševila me arhitektura, oduševio me pogled sa vrha starog grada, a posebno me oduševila letnja pozornica koja ima natkrivene delove. Kišu recimo da nisam ni primetila. Možda i zato što sam imala svoju čuvenu letnju frizuru koju praktikujem kada ne znam kuda sa neposlušnom kosom. Obišli smo i pravoslavnu crkvu Uspenja presvete Bogorodice u Šibeniku, prošli kroz jednu razigranu svadbu koja je delovala kao scena iz italijanskih filmova sa sve veselim svatovima i melosom koji mi se učinio poznat jer u njemu dominiraju tamburice. Kapljice tople letnje kiše su mi se lepile za kožu, za šorts, za majicu, dok sam upijala svaki kamen, memorisala svaki stepenik i tefterisala u svom pamćenju svaku zgradu na koju sam nailazila. Strelac, putnik u meni tako reaguje na nove prostore da bi ih bolje zapamtio i prizvao u sećanje kada je u mom Beogradu recimo zima.
Sreća se potrudila pa je na večeri festivala – bilo suvo. Razišli su se tmurni oblaci, a i ove godine su na sceni CMC festivala prodefilovali svi koji muziku vole i umeju da je dočaraju. Smenjivali su se pevači, koreografije, a onda je jedna preslatka devojčica poručila da “Život ipak nije siv i da je dobro dok si zdrav i dok si živ”. Zaintrigirala me njena prijatna nenametljiva pojava, zvonak glas i još lepša poruka. Prepoznala sam zvonak glas sa radija i ukapirala da je to Mia Dimšić o kojoj su mi pričali toliko puta pre. Svake godine ovaj festival okuplja brojna velika muzička imena iz čitave Hrvatske i spoj morskog ambijenta, lepršavih melodija i sjajne organizacije uvek je bio dobitna kombinacija s tim što su ovoga puta na sceni zapevali i jedna Neda Ukraden, jedan Boris Novković, Nives Celzijus…Sve to je dodatno doprinelo da ekskluzivitet ove manifestacije dobije još jaču snagu. Sedela sam u VIP delu sa mojom dragom Natalijom Cajić i direktorom CMC TV i Croatia Recordsa Želimirom Babogredcem, koji je ove godine, na sceni CMC festivala primio i specijalno priznanje.
Iz Vodica se vraćam sa širokim osmehom na licu. Bogatija za još neka prijateljstva i osunčanija za koju nijansu. Srećna što imam toliko prijatelja, kolega i dragih ljudi na svim meridijanima. Shvatam da je za čoveka možda najvažnije da bude širokog srca i otvorenog uma. Jer, ko što reče Mia Dimšić – život nije siv, sve je dobro, dok si zdrav i dok si živ.
A svaki put kada vreme provedeš u dobrom društvu, uz dobro vino, s pogledom na more – možeš biti siguran da si i zaista živ i da život živiš punim plućima.
Putovala i uživala: Ivana Đorđević
Tehnička podrška: Croatia Records
Komentari