Čudan odnos ljudi imaju prema selu. Nije dovoljno moderno, šta li, ne zvuči svetski, nego nekako obično. A sve što je dostupno, nije zanimljivo i ekskluzivno. Jer ako nisi bio negde preko ko da nisi bio živ. Ne kažem, bila sam i preko i bilo mi je divno, ali isto tako, uvek kažem – meni fale moji ljudi. Svi oni kojima se vraćam i na koje mislim tokom putovanja.
Kad smo kod sela – to vam je kao kada imate roditelje, koji su takvi kakvi su, ali su vaši i volite se jer su vaši. Selo može da bude malo, prašnjavo, trošno i puno uspomena, ali kada ga prerastete i prestanete da odlazite na raspuste, veliki ste onoliko koliko puta uspete tamo da se vratite. Makar jednom godišnje.
Koliko god da poznajem zakone male sredine i šizim od istih, smatram da svakome treba dati šansu da kaže šta ima. Prosto tako, pustiš svakoga ko ti priđe da kaže svoje viđenje globalne politike, da da kritički osvrt na televizijske formate, pita ponešto o Grandu i kaže kako sam porasla.
Sad odavno sam porasla, ali nema veze. Ima i nekih koji znaju da sam sad plava, ali obavezno pitaju:
-Mala, čija ti ono beše?- i nastavi se sa tim da baš ličim na babu ili dedu. Ili na roditelje.
Zapravo, kada imaš selo, ti imaš imanje. Postoji teza pokojnog glumca Danila Lazovića da smo sa imanja, otišli u nemanje (u gradove). A imanje je zapravo značilo imati sve na jednom mestu. Najpre širinu i mogućnost da odmah ujutru izađeš iz kuće na svež vazduh.
Vrednost tog života shvatiš kada odeš u veliki grad. To najbolje znaju deca koja su iz sela otišla u gradove da studiraju. Ali to je neka druga priča.
A što je ova moja priča važna i zašto vam je pričam?
Zato što ne treba u životu ničega da vas bude sramota. Bez obzira koliki ste nobles. Mene jednako raduje danas i da berem šljive i da se sređujem za emisiju. I niti se osećam ko seljanka kad uđem u šljivak, niti se osećam preglamurozno kada uđem u studio. Jer ja znam ko sam. U oba slučaja sam to ja. Kad ne znate ko ste, bitno vam je šta će ko da kaže.
Tekst: Ivana Đorđević
Komentari