Zamak Leopolds Kron i jezero na kom je sniman film “Sound of music”
Svi putevi možda vode u Rim, ali mene sve češće navode na Austriju. I to na jedan određeni deo. I odmah ću vam reći da nije Beč!
Kada sam prvi put obišla Salzburg, Klagenfurt, Salckamerzgud, Volfganze i Halštat, zanemela sam pred veličanstvenošću prirodnih lepota i činjenicom da u Austriji – žive bajke. I zapravo. Način na koji se neguje tradicija meni je zista ostao fascinacija. Narodna nošnja, u Austriji se smatra činom najvećeg patriotizma i verovali ili ne – nosi se s ponosom i u večernje izlaske. Ali nije to moja jedina priča koju sam donela ovoga puta iz Salzburga.
Jedna od glavnih ulica u Salzburgu prepuna radnji i restorana
Salzburg je u prevodu grad soli i dan danas u ovom gradu postoji rudnik iz kog se eskploatiše so kao u stara dobra vremena. Šta više 500m ispod zemlje na jednom određenom mestu prelazi se državna granica između Nemačke i Austrije, jer prema sporazumu koji ove dve zemlje imaju zajedno eksploatišu rudnik soli. Diplomatija na delu! Pa čak i pod zemljom!
I pod zemljom: Državna granica izmedju Austrije i Nemačke
Moja avantura u rudniku soli podrazumevala je da se obučem u adekvatnu garderobu koju sam dobila na samom ulazu u rudnik, određena pravila ponašanja, jer smo se vozili pravim vozićem kojim se voze rudari inače, i naravno, da ništa ne diram, ne pipam i ne radim mimo instrukcija našeg vodiča.
Kad sam sela u vozić, sem što sam stilski bila vrlo ujednačena sa ostatkom ekipe 🙂 bila sam i iskreno uzbuđena, što je vrlo neobično. Znate onaj osećaj kad kao dete iščekujete da se nešto lepo desi! E taj, rad. Što se stilskog koncepta tiče, čitajte, svi smo dobili bele dukserice na kopčanje i široke, braon pantalone. Bilo je pomalo komično, kad sam videla da ostatak ženske ekipe počinje da se udešava i vezuje košulju kojoj u estetskom smislu nema pomoći, jer u rudniku je važno biti praktičan, ne lep. Dakle, osim što smo svi izgledali kao uniformisani patuljci, stilski koncept je bio nemoguć, osim da se svi horski složimo da smo baš “haj ho, haj ho”, kao u pesmi sedam patuljaka koji odlaze na posao u rudnik. Jer estetika je ostala gore visoko na površini zemlje, pre nego što smo sišli u rudnik.
Mirabelini vrtovi, jedan od mnogobrojnih parkova Salzburga
Ipak, moje iskustvo obeležilo je divno društvo i sjajna energija. Naravno, nisam ni slutila da ću morati da se spuštam toboganom na još nekoliko nižih nivoa rudnika. I dok su se deca ređala i uzbuđeno čekala da sa svojim roditeljima siđu, ja sam se negde setila da ne volim takve spustove. Ma ni vodene tobogane, a kamoli drvene.
Gledala sam u stilu – biti ili ne biti. Gledala sam u mog druga Milija, koji mi je bio par za spuštanje i dok smo se smejali ostatku ekipe koji je pravio plan ko da ih slika dok silaze niz spust, došlo je vreme da siđemo i mi. Jer grupa je odlazila lagano, mene frka nije napuštala. Prošlo mi je kroz glavu isto što i kada sam sa bocom na ledjima silazila u morske dubine Crvenog mora – “kako ja dođoh u ovu situaciju”. Ali tobogan, Mili, moja nova garderoba za rudnik, sv e je bilo tu. Pomislila sam, sad ili nikad. Uostalom, ako sam znala da rodim dete, znaću i da se spustim niz tobogan! Sedam iza Milija i krećem lagano….Da mi je srce bilo u petama, malo je reći. Setila sam se jednog trika koji gotovo uvek upali kada je nešto što me plaši ispred mene. SKLOPILA SAM OČI i pomislila – što oči ne vide, ne može da ih uplaši.
Ivanine priče na 500 m ispod zemlje
Ali kad sam sklopila oči, počela sam da vrištim! Obično i to ume da pomogne kod straha. Ne znam kako je Mili reagovao, pošto sam se sve vreme držala za njega, ali znajući njega – prevrnuo bi očima sto posto. Sreća pa je naš spust trajao nešto kraće od 30 sekundi u punoj brzini.
Kad sam ustala sa tobogana, osetila sam da hodam, ali noge nisam osećala! Od kolena na niže, noge nisu bile moje! To mi se poslednji put desilo kada sam silazila sa kamile u pustinji, ubedjena da padam na glavu.
Subjektivni osećaj: Snežana i sedam patuljaka
Nastavljam da idem u grupi i shvatam da mi klecaju kolena. To što ne pričam koliko sam se odsekla je druga priča. Pogledala sam u Milija ko dete debil i tiho mu rekla:
– Klecaju mi kolena i dalje. Ne znam kako.
-Ti si se baš uplašila. Da sam znao ne bih te terao. Zamoliću te samo – nemoj molim te više da vrištiš onako! Mene si uplašila, jer sam shvatio koliko te je strah.
-EH! Lako je to reći. Ja inače uvek vrištim kad me stave na tobogan i uvek dobijem nagradnu vožnju, jel možeš da veruješ? Zato i ne idem na te adrenalinske šokove. Meni je život pun adrenalina i ne fali mi mi najmanje…Jel veruješ da ne osećam noge?
Ovako je izgledao naš razgovor dok još nismo zanli da nas posle nekoliko tačaka u rudniku čeka još jedan tobogan. Krsti se pope, zemlja se trese i ko bi rekao čuda da se dese! Zanimljivo je da u rudniku ima svega desetak stepeni, te naša odora koju dobismo, dobi i svoj praktični smisao.
Zanimljiva tura generalno u rudniku soli upotpunjena je slatkim putovanjem brodićem kroz slano jezero unutar rudnika, koja je uz prigodnu muziku izgledala kao putovanje u središte zemlje. Što nije daleko od istine imajući u vidu da smo bili na 500 m ispod sunčeve svetlosti. Na izlazu, od vodičkinje smo dobili i male uzorke soli u mini slanicima. Da me ne shvatite pogrešno, nije meni toliko strašno bilo ništa, samo taj tobogan i ja nekako nismo u ljubavi nikada bili. Inače se realno ne plašim ničega, ali činjenica da samu sebe puštam nizbrdo…nije mi bila prijatna.
Izlazimo iz rudnika, nasmejani, čekaju nas fotografije sa tobogana na kojima se gle čuda ne vidi koliko sam se uplašile, jer deluje da se ludo zabavljam. Koliko život ume da bude čudan. Nekada se vaš strah preboji zabavom, pa niko sem vas ne zna kako vam je. Što možda nije loše u globalu gledano.
Naša sledeća stanica je planina Untersberg, privatna planina nadomak SAlzburga. Da, da dobro ste pročitali – privatna planina jednog barona koji je još uvek živ i 21.juna je proslavio 95 rođendan. Kako je u pitanju jedino muško dete u porodici sa pet sestara, baronov rođendan se slavi tako što se po vrhovima planine zapale baklje i učesnici festivala u Salzburgu na taj dan mogu da uživaju u nesvakidašnjem prizoru. Ali ovde baroni i aristokratija i dalje žive svoj život iz bajke, imajući u vidu da baron ima svoj zamak na drugoj strani planine.
Ovde žive bajke: Planina Untersberg i dan danas u vlasništvu barona
Još jedna stvar koja može da vas osvoji u Salzburgu svakako su koncerti klasične muzike. Naša večera u “Podrumu Svetog Petra” zakazana je nekoliko nedelja unazad, a koncert sa Mocartovim kompozicijama uživo u toku večere defintiivno vas vraća u neko drugo doba.
Večera i koncert klasične muzike uživo u “Podrumu Sv.Petra”
Preukusna hrana, pun ukus, disciplina i doslednost, ekološka svest, tradicija, turističke atrakcije kao što su tvrđava iznad Salzburga, Mocartova kuća, Mirabelini vrtovi, mostovi na reci Salcah samo su neke od stvari koje će vas uputiti da Mocartov rodni grad živi 365 dana u godini.
Panorama Salzburga sa tvrdjave iznad grada
I da uopšte nije daleko. U rudnik možete ići i ne morate, zavisno od afiniteta, ali u Salzburg morate obavezno. Ako ništa da vidite kako se neguje tradicija i brižljivo planira turizam. Ipak, da nije bilo rudnika, vi danas ne biste čitali ovu Ivaninu priču 🙂
Putovala i pisala: Ivana Đorđević
https://www.instagram.com/ivana_djordjevic_mezimche/?hl=sr
Video iz Salzburga sa mog YT kanala!
Komentari