Što se ja ne razumem u sport, nekad me sve bude sramota! Razlikujem naravno klubove, sportove, novinar sam, moram da baratam terminima. Interesantan mi je izraz nesportsko ponašanje. Jer to često srećem u životu. Evo zašto. Uzmimo primer fudbal….
Sve počinje euforično. Igrači izlaze na teren. Počinje pesmom. Unapred se zna broj igrača. Neki drže ruku na srcu dok ide himna, neki samo ćute i slušaju. Čekaju da počne. Dobijaš poen kad protivniku zatreseš mrežu. Tu mrežu uvek neko brani, pa koliko uspe da odbrani napad.
Znam i šta je faul. Kad udariš protivničkog igrača, onako krvnički iz sve snage! Toliko jako da padne i previja se od bolova. Za taj gest kažu – nije sportski.
Šta još znam. Da ceo teren ima neke linije i ograničenja koja treba da pratiš. Postoje i neka prećutna pravila. Ne smeš da iritiraš. Ni publiku ni saigrače. Moraš da znaš kako da te poštuju čak i oni koji te ne vole. Moraš da vladaš sobom. Da te u tome ne omete ni psovka, ni kiša, ni sneg. Da igraš po klizavom terenu, ako treba. Da primiš udarac u glavu. Da se odmah vratiš na teren, koliko god da boli, ukoliko je to za tvoj tim.
Emocije smeš da imaš, ali dozirano. Da kada gubiš, ne budeš ljut. Da ne psuješ sudiju. Da dostojanstveno istrpiš poraz. Makar dobio prvo žuti, pa crveni karton. Da ne daš da te bes vodi. Da budeš svestan da ima nameštenih utakmica. Izrežiranih situacija. Niskih udaraca….I da neko uvek ostavi srce na terenu. Da kada sudija odsvira kraj…budeš siguran da ćeš iduću utakmicu odigrati sigurno bolje.
I u sportu, kao i u životu moraš da budeš IGRAČ.
U kom delu tačno ste zaboravili da pričam o fudbalu?
Piše: Ivana Đorđević
Foto: Milan Kostić
Frizura: Vesna Maksimović
