Mene je zapravo vrlo lako usrećiti. To shvatim na svakom svom putovanju. Samo mi ugasite telefon, pustite u neku lepu prirodu i dajte dobro piće. Procenat alkohola nije važan. Može da bude i sok, pošto kafu jelte više ne pijem. A kako sam trenutno u Austriji – dolazi u obzir pivo.
– English or German? – obratio nam se naočit visok, momak pitajući šta ćemo da pijemo. Kafe restoran na samom trgu u Halštatu, gde smo sedeli i prošli put zapamtila sam po tome što ni tada nisu hteli da mi daju wifi. Tada mi se imperativno obratio čikica sa “No wifi! Talk to each other!” Sada par godina kasnije na istom mestu, shvatam da je bio u pravu. Iako je Halštat živopisan i mami na fotografisanje svega i svačega, nedostatak Interneta – me je preporodio.
Kroz priču o našem odabiru piva, začuh u deliću milisekunde neki slog na engleskom koji je zazvučao tako naše. Domaće. Srpski. Promenismo par rečenica na engleskom i mladić nam se obrati naposletku sa:
– To vam je odlično halštatsko pivo.
Verovatno sam pitala očima, pre nego verbalno, pa dobih odgovor i na ono što nisam pitala. A bilo je očigledno da sam na taj slog upitno zastala. I neverovatno koliko vas obraduje maternji jezik kada ga čujete van svoje zemlje. Ovako ga uzimate zdravo za gotovo, tu je, neka je, ali kada ga čujete negde daleko – obradujete mu se ko dete.
Moja austrijska avantura ove godine počela je u Salzburgu, potom u Sent Gilgenu i Volfganzeu, i naposletku na Festivalu narcisa u gradiću Bad Auze i Halštatu. Iako sam po povratku iz Turske bila željna Beograda, jednostavno sam morala! Da vidim Alpe krajem proleća!
Sve je počelo sa Festivalom narcisa na koji godinama nisam uspevala da odem, jer pada početkom juna. Ovoga puta me je poslužila moja putnička sreća, a bogami i vreme. Uprkos prognozi vremena koja je zloslutno najavljivala oblake i kišu, prizvasmo sunce! Sunce na Alpima sa sve onim reskim vazduhom učinilo je da čak dobijem i preplanulu boju tena. Maršutu sam znala, ali kako je svako putovanje doživljaj za sebe, idemo redom.
U Halštatu sam prvi put imala utisak da sam zalutala u priču o Snežani i sedam patuljaka. Ovoga puta sam shvatila da to nije bez razloga. Prvi stanovnici Halštata su bili razvijena civilizacija i bili su rudari, baš kao i Snežanini patuljci. S tim što nisu kopali zlato, već so. Bili su niski rastom, pa i ne čudi što su sve preslatke kućice zapravo za današnjeg čoveka – niske.
Inače, Halštat i ceo ovaj potez u Austriji leži na nalazištima soli, a kako je Austrija kroz istoriju bila monarhija ne manjka ni zamaka. Tako da moja asocijacija na bajku o Snežani i patuljcima i princu koji se pojavljuje na kraju – ima logike. Danas u Halštatu živi svega 750 stanovnika i turizam je osnovna privredna grana. Gradu koji je pod zaštitom UNESCO spada u top 10 najslikanijih svetskih destinacija.
Oduševljava do te mere svetsku javnost da su ga Kinezi prekopirali u celosti. Da, dobro ste čuli, napravili su identičan grad, repliku po uzoru na Halštat. Zvuči neverovatno, ali je kao što vidi8te – izvodljivo.
Sen Gilgen je sledeće nestvarno mesto u Austriji sa predivnom prirodom, poznato po tome što je tu rođena Mocartova majka i koje se naziva u žargonu Mocartovo selo. I reći ću vam samo da sam u Sen Gilgenu dočekana sa svečanom paljbom. Najozbiljnije, sa nekoliko pucnjeva počela je svečana ceremonija otvaranja prolećnog festivala u ovom gradu. Moje iznenađenje ali i oduševljenje izaziva činjenica da Austrijanci svoje narodne nošnje nose u svim prilikama i jako su ponosni na to.
Muškarci nose bermude od kože sa tregerima, zelene vunene dokolenice i zelene šešire, dok je za dame tradicija spremila jednu veoma seksi kombinaciju. Nošnja se zove traht, a sastoji se iz nekoliko delova – kosulje, korset haljine i kecelje. Svaka pokrajina ima svoje dezene i motive, ali jedno je neosporno – u ovoj nošnji koju još zovu i dirndl svaka žena izgleda – veoma seksi! Jer ističe pre svega dekolte, potom struk a naposletku čini da svaka žena istakne obline na najlepsi mogući način.
Bilo je samo pitanje trenutka kada ću probati nošnju. Da malo i ja budem seksi, šta fali 🙂 Dok sam se oblačila u trodelni austrijski etno kostim, shvatih da je korset nešto što treba slaviti. Em se to sve lepo spakuje kako treba em oni karnerići na kosulji pa svi oni dugmići…pa ti sve lepo kada se pogledaš u ogledalo. Nije ti skroz lepo jedino kada pogledaš u novčanik i shvatiš da treba da iskeširaš 150 do 180 evra za svoje zadovoljstvo, ali avaj! Nekad za ono što želiš u životu treba i da platiš, bez da ti bude žao!
Sent Volfgang na jezeru Volfgangze je moja sledeća stanica. Ovde je jezero nestvarno plavo, a moje slike deluju kao pejzaži sa reklame za Milka čokoladu. S tim što kada putujete u ovaj deo Asutrije, možete da zaboravite na filtere. Ovde priroda boji slike. I nije kliše – ovde vam je za dobru fotku potreban samo osmeh.
Shvatila sam da je Austrija između ostalog zemlja ukusa. Ovde je sve preukusno bilo da je u pitanju slatko ili slano, alkohol ili kafa. I sve vreme imate utisak da nešto jedete ili prezalogajavate. A suština je da biste to isto radili i kod kuće, samo što su ukusi ovde drugaiji. Uostalom jel znate nekoga ko bi odoleo Mocart kuglama ili svim onim divnim kremastim slatkišima, kobasicama sa pivom, ili čuvenoj melanž kafi? Ja vala takvog srela nisam. Tako da kad ste u Austriji – uživajte i u hrani i u alpskom vazduhu. Salzburg odnedavno ima jednu novu skulpturu koju nazivaju Sfera. U pitanju je dečak na zlatnoj kugli koji posmatra svet. Poenta je da je čovek i dalje mali koliko god delovalo da je osvojio svet.
Uglavnom, ovde su festivali nešto što okuplja sve nacije i sve generacije. Moja poslednja stanica je Bad Auze, gradić u kom se održava festival narcisa. Sve vreme me sa štandova i iz poslastičarnica mame išleri, sladoledi i kojekakva čudesa i razmišljam – ako još nešto slatko pojedem, verovatno ću eksplodirati. A onda shvatih da na sunčanih 29 stepeni, ja opušteno pijem pivo, tako da mi je u kalorijskom smislu – zapravo svejedno. Ili ču biti slatka ili ću biti pijana! I počeh sama sebi da se smejem. Suštinski ovde čaša piva osvežava i ne udara u glavu.
Festival narcisa se održava početkom juna i parada skulptura od narcisa se održava na jezeru Bad Auze, koja se pre toga postavlja u centru grada. Jedna prava festivalska atmosfera u kojoj učestvuju svi stanovnici okolnih gradića, ali i turisti iz čitavog sveta. Na samom jezeru tribine kao na trci Formule 1. Pije se pivo, jedu se tradicionalni specijaliteti, ljudi su u narodnim nošnjama, a sa razglasa se čuje voditelj koji najavljuje svaku skulpturu. Grad je zatvoren za saobraćaj a nekoliko desetina šatl buseva razvozi posetioce koji po ulasku u grad dobijaju narukvicu da učestvuju na Festivalu.
I posle kada sve ovo pročitate i vidite, kad vas neko pita – kako je bilo? Pa kako može da bude kada se na 48 sati isključite iz univerzuma koji poznajete i teleportujete na magična mesta.
Evo mi meni kažite kako mi je bilo.
\Putovala i uživala: Ivana Đorđević
Tehnička podrška: Travellino
Za više fotografija posetite moj Instagram profil @ivana_djordjevic_mezimche
Komentari