Poslednjih par meseci bila sam u Veneciji, Beču, Atini i Istanbulu. Osim što i dalje držim da ko ne putuje, taj ne živi, shvatih negde na pola puta u razmišljanju, da sam ja realno – neumorna.
Sad na spratu porodične kuće u rodnom selu moga oca, kapiram da ja drugačija nisam ni mogla da ispadnem. Što bi rekli, od koga sam, dobra sam.
Moj pradeda Dragutin Javorac, došao je na miraz kod prababe. Dobili su devetoro dece, a bio je avangarda u mnogo čemu. Otvorio je prvu kafanu u selu, šuškalo se da je to bila i kockarnica, a po brojnim zanatima koje je znao, bio je nadaleko čuven u čitavom srezu.
Umro je kad sam imala četiri godine, u vreme kad smo realno i bili najbolji drugari. On u svojih osamdeset i ja sa svoje četiri.
Sećam se, da je bio komično doživeo kad sam mu rekla da sam ga videla na nadgrobnom spomeniku. Kad je umrla prababa, tražio je da mu izrade lik na mermeru i ja ko i svako dete koje je otkrilo nešto neobično morala sam da to objavim s radošću! Majka me istina, pošteno izgrdila zbog formulacije kojom sam se obratila čoveku od osamdeset godina.
-Deda-Drago, deda-Drago! Videla sam te na groblju!
-Uskoro ćeš me viđati samo tamo – odovorio mi je kroz smeh.
Kad čovek gleda starije ljude, shvati da se više ničega ne plaše. Tako i smrt u nekom trenu postane komična.
S mamine strane su bili uspešni trgovci. I u slobodno vreme divanili onako usput o politici. Baba po ocu bila je preteča današnjih PR-ova. Od nje sam od najranijih dana naučila kako se procenjuju ljudi i kako “nije svaka kafa za svakog čoveka”.
Kažu da čovek kad se seća svog detinjstva zapravo stari. Ja kažem da sećanjem na detinjstvo, zapravo nikad ne dozvoli sebi da potpuno odraste.
Danas su praznici jedini način da se osetite kao nečije dete kad ste veliki, jer vas život uglavnom ne pita da li želite da usporite.
Svi moji preci danas si mi na pameti iz prostog razloga što nema samo onih koji su zaboravljeni. Danas kad smo ćerka i ja farbale uskršnja jaja, ispred kuće na prolećnom suncu, tražila sam dedinu stolicu. Nisam ni znala da je pripadala inventaru pradedine kafane.
Stara, drvena, udobna sa naslonom, ofarbana nekad u tirkiznu odavno izguljenu boju za drvo.
Oduvek sam volela da mi bude udobno. A nekad za udobnost nisu potrebne hotelske zvezdice.
Dovoljno je da imate svoju porodičnu priču. I da sednete u dvorište na prolećno sunce.
Piše: Ivana Đorđević
Komentari