Mnogi misle da sam jedinica, jer delujem tako, pa valjda razmaženo, otkud znam. A nisam. Vrlo sam požrtvovana i sestra i ćerka. Jutros me moj tata od srca nasmejao i drži me ceo dan. I odmah da se razumemo – ko nema žensko dete, taj nema ništa! Bez uvrede, ali to je tako. Neki dobiju šansu da kroz svoju decu osete tu milost i dragost, neki kroz unučiće, ali žensko dete je – božji dar. A evo i zašto.
Moj tata je jedan grmalj od čoveka, retko se smeje i vrlo je strog. Naizgled. Pošto mene ta strogost mnogo ne potresa. I nikad me nije ni potresala, ali sam morala da se pravim da ga slušam. Tačnije, slušala jesam, ali sam uvek radila po svome. A strog je, jer drugačije ne ume. Na stranu što je čitav život bio vojnik, pa je i u kući morala da bude – disciplina.
Moj tata je zaslužan što ja danas imam odličan javni nastup, recimo. Nije me on to učio namerno, nego onako usput. Sećam se da još mala dok sam bila umeo je da mi kaže “Kako se postaviš, tako će te gledati. Moraš da budeš prodorna”. Doduše, za ovo drugo, nije morao dva puta da kaže. Usvojila ja većinom glasova.
I dan danas kad ne znam kako da se postavim u nekoj situaciju, pomislim šta bi on uradio. I nikad ne pogrešim.
I da, sve ono što je u mom karakteru muško, otresito i snažno – to je od mog oca. Upornost i potrebu da se nekome na glavu popnem ako nešto želim – nasledila sam od majke.
Da ne bude zabune, jako sam ponosna i srećna što su baš to dvoje ljudi moji roditelji. Samo u nekim godinama, prestane da ti smeta što se ne slažete u svemu, prihvatiš ih takve kakvi su, oprostiš im ako treba nešto i nastavite da se družite. Oni i dalje misle da ti imaš 6 godina i tako se i ponašaju, ti počneš da vremenom brineš o njima ko što su oni brinuli o tebi. I tako život ide u krug.
Pitam tako mog uvaženog gospodina oca jutros misleći da on možda zna šta bi bila prva pomoć za infekciju oka, a on napravi uvertiru ko da donosi Ustav u najmanju ruku, da bi mi rekao da to – zna apotekarka!
– Znaš šta ćeš da uradiš?
– Ne znam.
– Otići ćeš u apoteku…- dramski zaplet kreće, ja čekam – tamo ćeš da pitaš šta imaju za otok očiju, jer svašta ti mažeš po tim očima, može da bude svašta i lepo ćeš da kažeš: “Dobar dan…”
– Dobro bre, tata! Jel ti znaš ime leka, to te pitam! – već me strpljenje napušta.
– A pa to ne znam, ali sve će ti one apotekarke lepo reći. Bolje one znaju nego ja.
I čujem sebe kako se grohotom smejem! Pa naravno da bolje znaju, nego ja sam prvo njega zvala, jer po difoltu, TATE SVE ZNAJU. Ili bar treba da na svako ćerkino pitanje imaju odgovor. Čak i ako ćerke možda bolje znaju.
Isto sam se jednom požalila da kašljem, a tata u velikom stilu pita: Da li ti piješ onaj sirup?
Sav značajan kao da me pita da li sam naučila tablicu množenja sa 8. A ja prvo u neverici, gledam i pitam: Onaj što držim na stolu, jel?
-Ne, ćale, ja sednem i gledam ga dok ne počne da deluje! Pa naravno da pijem.
Ali, to je moj tata. S kojim mogu da se zavadim najstrašnije, da jedno drugom svašta kažemo, da se izmirimo jer mene baš briga što je on ljut. Jednostavno, ljutnja kad nekog voliš mora da prođe.
A i šta god da bude, da li se slažemo ili ne slažemo, sve kad se sabere, majka ti daje život i to je neka d(r)uga priča, ali tata daje sigurnost. Onu koja je najvažnija u životu. Sigurnost u sebe. Kad vam ja kažem.
Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Zoran Kuzmanović Munja #cikaflesh
