Koliko god da mi se išlo u Andrićgrad, nekako se nije nameštalo da odem. Ali kada putuješ u ekipi sa Munjom, proći ćeš i kroz predele koje slutio nisi da ćeš videti. Em što čovek ume da vozi, em što je po profesiji fotograf! Nije ni čudo što radimo tolike godine i što volim da radim s njim.
Prvi susret sa Andrićgradom je osećaj da si negde drugde, u najmanju ruku u Italiji. Beli kamen, zdanja puna cveća, fontane. Shvatiš da je naziv “Prokleta avlija” primenjiv i za zatvore i za kafane. Sem što imam utisak da koračam kroz stranice Andrićevih knjiga, imam utisak i da je ovde vreme stalo. Ali na jedan divan način. Za nas koji volimo pisanu reč, Andrićgrad nije samo turistička destinacija nego i mesto specifične težine. Susret sa mostom u Višegradu je ono što ti probudi neobične emocije. Kroz glavu mi prolazi čuvena rečenica “kad Velji lug u Nezuke sadje”. Ko je čitao “Na Drini ćupriju” seća se da je lepa Fata Avdagina dugo tvrdila pazar i nipodaštavala prosca, da bi na kraju legla na rudu. Od muke nije mogla da podnese što je svoje reči morala da pojede, pa se sa istog mosta i bacila. Ne možeš a da se ne zapitaš, koliko je teško kada kažeš da nešto nećeš nikad – a ispostavi se da moraš. I da “će Velji Lug u Nezuke da sađe”.
Kao neko ko jako voli Andrićeva dela i misli, posle obilaska i obavezne kafe na Trgu, krećem po citate na magnetima. Zapanjuje me da su svi o smrti i prolaznosti života. Uporno tražim ljubav. Neku mudru misao o ljubavi, aman pa nije čovek samo o teškim temama pisao! Pisao je i nekoj ljubavi koliko se ja sećam.
-Imate li neki citat o ljubavi? – pitam radoznalo, dok prodavačica pretura po magnetima i pokušava da pomogne, ali moje ljubavi na ovoj tabli očito nema. Počinjemo obe da se smejemo.
-Imate smrt, evo je i prolaznost…
-Pa vidim nego ja to sve, nego ja hoću ljubav…ako može!
-Mislim da imam u magacinu! – priseti se u jednom trenutku.
Tako sam i mislila! Ljubav me čeka u magacinu. Nema ništa na brzinu! A ni do ljubavi ne možeš bez da se pomučiš. Dobro, barem znam gde je. Jeste da mi nije odmah dostupna i da za nju niko ne zna gde mi je, ali ja kad rešim da bude ljubav – biće vala ljubav, makar iz magacina!
Na putu do crkve nailazim na spomenik Petru Petroviću Njegošu i penjem se da mu sednem u krilo. Na radost grupe ruskih turista koji su dobili ideju kako da se fotkaju. Ne brinem ja mnogo što sam bila atrakcija, jer ko što rekoh više puta – za dobru fotografiju nema granica. S druge strane gledano, Njegoš za mene i ima posebnu važnost jer često citiram “Gorski vijenac”. Ne sad što sam neka posebna mudrica nego što ništa ne može određene pojave i ljude bolje da objasni nego Njegoševe reči.
Napuštam Andrićgrad s osećajem da sam tamo provela deset dana, a ne jedno popodne. Specifičan mir, činjenica da stranice Andrićevih priča žive na jednom ovakvom mestu i da se neko dosetio da naš Nobelovac zaslužuje turističku destinaciju, ohrabruje.
I da, zrnce magije je… što sam našla ljubav. Koliko god da je sve upućivalo na prolaznost i kraj, ljubav je bila tu.
Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Zoran Kuzmanović Munja #cikaflesh
Obrati pažnju šta piše na majici.
