Obaška što pojma nemam koliko mi je godina i što me to ne zanima mnogo. I što pitam redovno Kaću koliko ona ima, pa onda dodam na to dve. Ona uvek zna. Ja pojma nemam. I svi mi se smeju kad stanem da oduzimam od kalendarske svoju godinu rođenja.
Setih se situacije kada je bilo jako bitno da se setim koliko imam. Imala sam i tortu i goste i proslavu, sve je bilo rešeno, samo ostalo da se kupe svećice. U radnji naravno, a kako drugačije, baš tad na kasi gužva ko da dele džabe, i podelimo se nas dve – ja ću po svećice, Kaća čeka na kasi. Jer stići ionako nećemo skoro.
Preturala sam, preturala po svećicama ne bih li našla uz početni broj 3 i onaj drugi broj koji pripada mom rođendanu. Našla sam i znak pitanja i znak uzvika, ali moj broj – NEMA!
I kako čovek da zna koliko ima godina kad ni broj čestito ne može da kupi 🙂 Još ako nije na okruglo, pa ko će to da pamti.
Nalazim nulu koja će da stoji pored moje trojke, sva srećna i nasmejana dolazim do Kaće (još nije stigla na red) i pobedosno uzvikujem držeći dve srebrne svećice, jer drugih nije bilo.
-Jedva sam našla, ali sam našla! – i podižem obe uvis ko da sam osvojila medalju.
– A šta si to našla? Pa ne puniš 30, nego 31!
Mog razočarenja i mog grohota, koji je okrenuo sve mušterije ka nama. Neki su me gledali sa izvijenim obrvama, neki su se smejuljili u brke sami sa sobom.
– A što devojci sreću kvariš, ko da je bitno koliko je godina, jedva sam i ove svećice našla. I to srebrne. Znaš li ti koja je gužva tamo na svećicama, mislim u gomili, jedva i ove nađoh.
Naravno, ne ide da kupujem pogrešan broj jer onda sam tako mogla i onaj znak uzvika da uzmem ili bolje onaj znak pitanja, jer se vazda pitam koliko imam i koliko punim.
Ali realno – kad vam daju onaj matični broj tamo piše. I kad ustanovite da nosite jedan te isti broj cipela već dugi niz godina, pa vam ni noga ne raste, čemu godine za bilo šta?
Ionako do nekih godina imate lice kakvo vam je Bog dao, a posle dobijete – onakvo kakvo zaslužujete.
Kako živite, tako i doživite. Uvek je na vama. A godine, pa prolaze, srećan im put. Pored mene izgleda u suprotnom smeru, čim se tako retko srećemo, a i kad se sretnemo ne prepoznamo se 🙂
Teskt: Ivana Đorđević
Foto: Zoran Kuzmanović Munja,
Goran Zlatković (Fabrika fotografa)
Komentari