Generacija kojoj ja pripadam nije letovala u Makarskoj, ali je o tome slušala često i opširno. Od neverovatnih ljubavnih priča preko onih turističkih razglednica, a sve obojeno u more, palme i predivne pejzaže. Kako me u bezbroj slučaja posao dovodi u najrazličitije predele, tako je bilo i ovoga puta. Na poziv kolege Saše Filipovića, idemo u Makarsku. Upoznajemo sve ono što smo zbog ovoga ili onoga propustili.
Hrvatsko primorje…neverovatna boja mora i onaj miris četinara mešaju mi se dok strpljivo poziram, srećna što smo konačno stigli! Malo sam, priznajem u tom delu, kao dete koje svaki čas pita ” A kad ćemo da stignemo” ali profesionalac se pobuni pa mu ne da da to kaže naglas. Malo mi za sreću treba što peva Doris Dragović, pa sam srećna i što smo stigli i što istražujem nešto za mene potpuno novo i neverovatno.
Jeste april i jeste sunce, ali sve nagoveštava neku buru, tako da se od ešarpe ne odvajam. Dok istražujem hotele i ponudu ovog dela Jadranskog mora, pokušavam da se prisetim svih onih priča koje sam slušala i verujte – sve su tačne. I ljudi su gostoljubivi, i priroda je prelepa. Možda ovo nije najskuplji turizam koji poznajem, ali Brela i Baška Voda deluju kao nešto što ima dušu. Poseban šmek daje miris ribe koji se širi iz restorančića kraj mora i da nisam u grupi, tako rado bih zbrisala makar na koji zalogaj. Ne što sam gladna, nego samo da osetim taj autentični ukus koji riba kraj mora ima.
Padne čovek u iskušenje da se izuje na plaži i makar do kolena potopi u more, ali sva sreća pa sam dovoljno razumna da me takve zdravstvene ekskurzije drže samo na nivou ideje. Neverovatna stvar je što na more kad dođeš, zaboraviš i koliko si putovao i da li te nešto boli, nešto smeta ili nervira, jednostavno činjenica da si na nekom lepom mestu briše sve.
E, a ovde preti da mi se jako dopadne. Za početak šetalište je izuzetno lepo, pa gde god da ideš svi putevi te vode u marinu. Poenta Jadranskog mora i jeste u opuštajućoj večernjoj šetnji, ponekom sladoledu i potpunom relaksacionom programu do kraja dana. Opet s druge strane, ako te rade kafići i diskoteke, da se udesiti, a ako si tu nekim romantičnim povodom – i to je izvodljivo.
Oko mene su uglavnom ljudi koji su ovaj deo primorja videli, pa sama sebi delujem ko pala s Marsa, ali za nekog ko je prvi put na jednom ovakvom mestu ide mi sjajno. Najpre u odabiru garderobe a onda i u odabiru obuće, što je za nekoga kome je jako važno da bude skockan – veliki uspeh. Čovek se kroz život nekako nauči da uklopi lepo i korisno pa tako i na putovanjima. Naučiš da ispoštuješ sebe u najneverovatnijim okolnostima u kojima se nađeš. Još kad si na sve to novinar – naučiš da budeš i snalažljiv. Drugim rečima, mogla sam da se prepustim prirodi i društvu, jer me ništa nije stezalo, niti nerviralo. Odabir loše garderobe i obuće može da upropasti utisak na putovanjima. Dok odabir društva može itekako da ga popravi.
Dok obilazim plaže i pokušavam da osetim energiju prostora ne mogu da se oduprem utisku da sve oko mene zaista vrlo lepo izgleda. Da je voda zaista bistra, da su plaže zaista čiste, da u aprilu pred početak sezone, primorje zaista dobija neki svoj glanc.
Smeštamo se u hotel, a kako obično biva na ovakvim putovanjima, raspored nam izgleda ko birački spisak. Ustajemo u 3 ujutru da bismo obišli Vidovu goru. Kako i za ovaj lokalitet prvi put čujem, saznajem vrlo brzo da je u pitanju – najviša tačka na ostrvu Brač, jedno posebno mesto sa zanimljivim vidikovcem.Koliko god da se radujem, shvatam da nisam ponela kišobran i da ću po svoj prilici morati da obučem sve što sam ponela. Jer kako mi rekoše, em visina, em sveže, em jutro.
Tako da…Vidova gora. Nevoljno krećem, ali zadatak je zadatak, a kad si novinar – moraš da budeš i profesionalac. Jer priča je tamo i tad. Posle može da ne bude.
Mimo svih mojih očekivanja na Vidovu goru stižem posle kiše. Znate ono olakšanje koje vam se dogodi od pozitivnih jona i čuda koje proizvode kada konačno kiša stane. Svež vazduh, četinari, šuma i kamen. Gledam u neverici dok idemo peške ka vidikovcu. Gde ja ovo dođoh i otkud ovo na moru?
Kako sam i pretpostavila, valjalo je što sam obukla sve raspoložive garderobne potencijale iz kofera, jer na ovoj nadmorskoj visini nije nimalo lepo da ti bude hladno. Ovo je ujedno i najviši ostrvski planinski vrh od 778m. Dok se vraćam prema našem prevozu shvatam u jednom trenutku da sam ostala sama na sred puta. Ne čujem ništa ni cvrkut ptica, ni vetar, samo …tišinu!
Počinjem da pevam, više se ne sećam ni šta, ali ovu tišinu valja proslaviti! Ovo se ne dešava tako često. I konačno – beskrajni spokoj. Dugo sam mislila da sam luda i da tu vrstu mira fantaziram, ali da sam bila u pravu da na Vidovoj gori što bi rekli “nešto ima” godinu dana kasnije potvrdiće mi Peđa Filipović, čovek iz ovih krajeva. Dok smo čekali da se uključimo u program, kada mi je bio gost – otkrio mi je da zapravo, luda nisam. I da Vidova gora, ima elektromagnetno zračenje. Da su naučnici čak izmerili i kakvo dejstvo ima. Tek, ja sam izgleda to zračenje preimenovala – u spokoj. Čim mi je onoliko prijalo.
Ponekad se desi da imam strah od ambisa, ali ovde sam nekako bezbedna. Ima doduše onih koje vodič opominje jer ljudi nemaju osećaj da klizave stene mogu da ih povuku nizbrdo, ali sreća ima i pribranih koji na to upozoravaju. Vidova gora za mene ostaje specifično mesto neverovatnog mira i spokoja.
I dan danas kada me pitaju koja je moja najjača impresija iz ovih krajeva, uvek kažem – Vidova gora. Zašto, kako i zbog čega i dalje ne znam. Ali biće da je do tog spokoja. Danas kada su napisane knjige i eseji o tome kako postići duhovni mir, ja mogu da kažem iz svog iskustva. Nekada je dovoljno samo popeti se na planinu.
Putovala i uživala: Ivana Đorđević
Komentari