Mnogo se priča o rađanju i pravima jednog običnog bića kao što je žena da odluči šta će i kada će. Pa da kažem koju reč. S punim pravom i sa ogromnim iskustvom, mogu da kažem da se žena ovde posmatra shodno kako kome odgovara. Kada treba da kažemo da su naše žene lepe i po harizmatičnosti poznate u čitavom svetu, da je naša lepota prepoznatljiva nadaleko, onda cenimo naše žene, devojke, majke, drugarice. Kada treba toj ženi da otvorimo vrata nekog lepšeg života, da je možda malo bolje platimo na radnom mestu, da joj damo šansu da spokojna ode i spokojna se vrati s porodiljskog – e tu baš stvari i nisu ružičaste.
Najpre, zašto se ne rađaju deca? I zašto država mora da interveniše? Zato što budućoj majci čak i ako je zaposlena, niko ne garantuje ništa. Moje iskustvo je drugačije, jer ja sam prosto imala sreće. Ali da bi pala odluka da dvoje ljudi imaju dete, često ih ometa zdrava pamet. Jer samo neko bez zdrave pameti može da ne planira potomstvo. Da, dragi moji, deca se planiraju, jer deca ne traže da dođu na svet, zato mi odrasli treba da im priuštimo normalne i elementarne uslove za život. Niko ne traži da mu dete jede zlatnom kašikom, ali samo bebi oprema koja je potrebna za dolazak mezimčeta na svet, da podsetimo – nije nimalo jeftina.
Ne treba možda da podsećam kako se živelo prethodnih decenija i zašto nikome nije padalo na um da rađa decu. Valjalo je misliti o tome kako preživeti, a deca prosto dolaze iz osećanja spokoja, da bi drugo stanje jednoj ženi bilo blagosloveno. Ona mora prvo da oseti spokoj. Ne da strepi u podstanarskom životu, ne da razmišlja da li će imati platu za vreme dok doji bebu, niti da li će imati posao kada se sa porodiljskog vrati. Što nas vraća na koren problema. A to je funkcionisanje društva u celini. Ako nema radnih mesta, nema plate, ako nema plata, nema dece. Prosto ko pasulj.
Danas su žene više nego ikada okrenute karijeri. I naravno da odgađaju trudnoću, jer prosto neće da zavise ni od koga. Velika većina žena ima u svom okruženju majke, tetke, strine koje su živele u senci svojih muževa, jer su ekonomsku sigurnost u kući prepuštale muškarcu. Žene danas to neće. Ne zato što su razmažene pa neće decu, nego zato što neće da za svoje najprostije dnevno funcionisanje svedu na volju supružnika. Drugim rečima, ima žena koje žele ali i zapravo žele, a ne samo na papiru da funcionišu ravnopravno.
Kada dobiju decu, žene su svesne da više nema nazad i da u slučaju da ne mogu da se oslone na muškarca u smislu pomoći kako finansijske tako i u kući, nemaju brod za koji će da se uhvate. Drugim rečima, ženi koja ima dete i jedva sastavlja kraj s krajem, neće pomoći niko. Ma neće joj ustati u prevozu, a kamoli joj izaći u susret za bilo kakvu vrstu pomoći. Ako bude i imala pomoć to će morati da plati, čisto da ne bude zabune, za šta je novac potreban. Ne daj Bože da u medjuvremenu postane samohrana majka.
E tu negde, dolazimo do onog osećaja slobode koji daje svoj novac. Ne socijalna pomoć, ne pomoć roditelja, ne pomoć države, nego svoj zarađeni novac. Zato svaka majka mora da ima platu pre nego što ostane trudna, da zna koliko može da se pruži onda kada ne bude radila. I to je samo početak. Jer dete kako raste, tako rastu i potrebe tog malog bića.
U svemu tome nije zanemarljiva potreba da imaju pomoć supruga. Taj muškarac od kog se očekuje da do nekih ranih tridesetih bude samostalan. Kao nacija smo vrlo nezreli i nije retka situacija da žena nađe muškarca s kojim želi da oformi porodicu ali da on sam nije spreman da preuzme odgovornost, jer najčešće u roditeljskoj kući nije bio odgovoran čak ni za usisavanje ni bacanje smeća a kamoli za složenije operacije koje podrazumeva zajednički život sa budućom majkom svog deteta. Tako da nije da žene neće da rađaju, nego najčešće nemaju s kim. Kad imaju s kim, nemaju od čega ili nemaju gde.
To ne rešava pomoć države koja jeste pružila jednu ruku, ali da se neko odluči da zapliva jače i snažnije kroz život nije potrebno da ga vučete na leđima nego da ga osnažite i naučite da pliva. Da shvati da ne treba da se boji kada u toj istoj vodi ostane sam. I da negde zna da će isplivati koliko god da mu nekada bude bilo teško.
Iz iskustva: Ivana Đorđević
Foto: Zoran Kuzmanović Munja
Komentari