KALEIDOSKOP

 VASILIJE FOTO

Dok sam gledala kako radnici lopatom nabacuju i poslednje grumenje zemlje na tek spušteni sanduk u raku, prolazile su mi kroz glavu  sve rečenice koje smo zajedno promenili. Nešto kao kaleidoskop, samo brzinom svetlosti – smenjivale  su se sličice situacija kroz koje smo zajedno  prošli. Slušanje ploča. Kad mi se poverio da se zaljubio. Kad mi je rekao da mu je žena trudna sa onim čuvenim “nek ide život”. Imao je poverenja u mene i nije se ljutio kada bih ga izgrdila. Bilo je nešto u njemu što je jako volelo život. 

Bio je inteligentan, drag. Lepši od svih momaka iz svog društva. Uvek. Zbog tamnih očiju i dugačkih trepavica, teško je bilo na prvu pogoditi da li je naš ili stranac. Meni je bio kao brat. Uvek. 

Jedino što mi nije sam ispričao jeste – kad je počeo da se drogira. To sam saznala sama. Sećam se, pitala sam ga – “Kad si tačno tako malo počeo da voliš sebe?” Jer sam znala  koliko je voleo život. Tačno pre 8 godina, još se smejao i delovalo je da može da se izvuče. Sećam se da sam mu rekla da ima sreće što mu ja nisam žena, jer bih ga tukla svaki dan. Na samu pomisao koliko je slupao para ni na šta. A tek onda što  će tako sebe ubiti jednog dana. Pamtim taj naš razgovor.

– Znaš  prvo  smo uzimali samo vikendom, ono kad izađemo. Posle je postalo zajebano. Znaš da sam ti pričao da sam ja prvi  put probao davno, ali postoji nešto što  se zove “heroinsko pamćenje”…

– Ej bre, pa nije to smišljeno da to  vama bude dobro! Odakle ti ideja? 

Setila sam se rečenice iz knjige Simonide Milojković  – kad izvučeš prvu crtu, kupi odmah i sanduk, jer kad droga završi s tobom nećeš imati ni za to.

Vreme mu je prolazilo u kovitlacu. Kupovao ga je takoreći na kašičicu. Na gram. Na uzdah i tabletu. Osmeh mu se gubio. Pogled više nije bio taj. Shvatala sam da ovog koji sada stoji predamnom, ja zapravo ne poznajem. Priča svakog narkomana je uvek ista. I ne znam kako je uopšte jedan zdravorazuman dečko dospeo u kandže poroka. Gledala sam sina koji raste kraj njega i pitala se hoće li zapamtiti oca. 

Na sahrani nisam mogla ni suzu da pustim. Sklanjala sam se od svih koji su mogli da mi nateraju suze na oči. I ne mislim da sam bila hrabra.

Mislim da sam se za života od njega oprostila, svaki put kada bih ga videla da me gleda dezorjentisano  i da uprkos tome što sa mnom priča, on jednostavno nije tu. Najgore kod narkomana  je taj deo da ne propada sam.  Propada sve  što  dotakne. 

Čula sam da je par  dana  pred kraj izjavio kako je sa mnom samo voleo da priča. I kako sam ga samo ja kapirala. 

Ali, bez obzira na sve, nismo se ovako dogovorili. 

Otišao je, a ja sam ostala ljuta. I gnevna. Što tu realno nisam mogla ništa. I što nije bilo po mom. Što sam znala da će se ovako završiti, ali što se nismo čestito ni pozdravili.  

Svima koji misle da će im belo osvetliti ili ulepšati veče, preporučujem da se vrate na početak teksta. Čisto da shvatite da kraj nikada nije drugačiji.

Tekst: Ivana Đorđević

Foto: Vasilije Savić 

 

 

 

 

Comments are closed.