U znak podrške Njujorku, sada aprila 2020.
Pre nešto manje od godinu dana, život me je odveo u Njujork. Ovih dana sve moje misli su tamo. Nedostaje mi čini mi se svaki korak koji sam napravila po Petoj aveniji, svaki osmeh koji mi je upućen tih nekoliko dana.
Prošle godine dešavalo mi se toliko stvari mesečno, da nisam stigla da se svakoj destinaciji posvetim potpuno. Nisam stigla da prepakujem kofere, ako me razumete.
Kad smo kod Pete avenije, nikada neću zaboraviti scenu u kojoj dajem telefon Amri, mojoj drugarici da me slika na sred ulice. Malo me bilo strah pravo da vam kažem, ali sve za dobru sliku.
Kako se semafor smenjivao nekako nelogično a reka ljudi mi uporno upadala u kadar, sačekala sam trenutak kada je bilo crveno pešacima a nekim čudom na sred ulice nije bilo vozila. Istrčala sam na sred kolovoza dobacila Amri i Aji koje su bile sa mnom da uhvate nekoliko snimaka. Ali ne lezi vraže kad sam stala na kolovoz iz ulice dijagonalno od mene naišao je autobus! Ljudi moji, autobus!
Nemam kad da mislim šta će se desiti ako ostanem i mahinalno podižem ruku ka vozaču autobusa, hvatam mu pogled i vičem ka Amri i Aji:
– Slikaj sad!
To traje nekih 5 ili 6 sekundi iako u mojoj glavi deluje kao 5 sati. Ali uspevam! Slika je tu. Prilazim pesačkom prelazu na kom me dočekuje aplauz sa nasmejanim licima pešaka, a jedna gospodja mi prilazi i izgovara:
-VI ste i zaista zaustavili saobraćaj! Ali pristaje vam! Bravo!
Nastavljamo ka Brajant Parku, i lagano ka nasem hotelu. NIsam fascinirana visinom zgrada, ali jesam lakoćom življenja ljudi u ovom gradu. Mnogi se kunu da je ovo najbrži grad na svetu i da svi negde žure. Meni je sve bilo nekako prirodno i logično. Možda zato što sam ja došla na odmor, otkud znam. Dolazimo do Skvera Nikole Tesle. Za sve što realno svetli i tehnološki danas postoji, možemo da se zahvalimo upravo tom čoveku. Dok razgledam neverovatnu arhitekturu, dolazimo do Rokfeler centra i čitam pismo koje je Rokfeler ispisao zlatnim slovima.
Shvatam da je jedan od najbogatijih ljudi na svetu, na kraju ipak, pisao o tome u šta veruje i da ni na jednom mestu ne spominje novac. Jer poenta jeste baš u tome, da koliko god da imate ne možete da spavate u dva kreveta niti da jedete dve večere istovremeno. Ali je dobro da znate da niste ograničeni.
Ulazim u Tifani. Sećate se čuvenog filma sa Odri Hepbern? E taj Tifani. Vratar nam otvara vrata i utrčavam kao devojčica u prodavnicu slatkiša. Ma kao Alisa u zemlju čuda! Moja ljubav prema nakitu nema granica, to je činjenica, ali opet…TIfani. Taj dizajn i taj osećaj koji ima svaki put kada gledam bilo šta što ima veze sa nakitom. Neko bi rekao ženska posla, ja kažem prosto i jednostavno – to je ljubav.
-Jeste li vas dve sa njom? – čujem da neko pita Amru i Aju. Čujem kako odgovaraju da jesu, a vratar nastavlja – ONa e ističe. Čime se bavi?
Okrećem se ka njima i pitam jel gospodin pita za mene. Izlazimo. Sve tri smo slične visine, Amra i Aja su crne a ja sam jedina plava. I jedina koja nosi vatreno narandžastu haljinu.
Amra i ja smo ovoga puta Ajini gosti. Aja se bavi muzikom i studira turizam. Visoka, vitka, iskrenih krupnih očiju, sa kojom me život spojio sasvim slučajno. I zanimljivo kad god bismo sele bilo gde na svetu, uvek je bilo veselo i pozivitno. Veče završavamo u predivnom restoranu u koji nas vodi Ajin izabranik Vesko. Šta da vam kažem – ali veče za pamćenje! Predivno vino, odličan biftek i fenomenalno društvo.
Vesko nas vraća kući kabrioletom sa narandzastim presvlakama u tonu sa mojom haljinom. AJa me pusta da sednem napred, iako je po pravilu to ipak njeno mesto, ali kao dobar domaćin ipak ga ustupa meni. Vesko nam pusta domaću muziku i ja po prvi put sa vetrom u kosi osećam Njujork na malo drugačiji način.
Shvatam da sam došla u Njujork i da po prvi put slušam “Kolko sam te voleo o tome ćuti se, moja nesrećo..”Džabe što radim na muzičkoj TV i što se po difoltu očekuje da znam svu diskografiju napamet. Kad naučih koliko je primamljiva domaća muzika tek kad se sluša kroz Petu aveniju u kabrioletu.
Njujork je na mene ostavio utisak kosmopolitskog grada i imala sam utisak da sam kod kuće. Central Park i čitava priča, širina i način života, metro i naravno Kip Slobode.
Boginja slobode Libertas sa bakljom u ruci simbol je ovog neobičnog grada. Na samom brodu kojim smo Amra i ja išle do Kipa Slobode bezbroj turista. I naravno – kontra svetlo! Nijedna slika mi nije ispala kako sam želela ali Bože moj, doći ću opet! U Americi se na čudan način oslobađam uverenja i zastarelih obrazaca koji me nekad nerviraju. Ako nešto ne ide iz prve obično ide iz drugog puta. Nema slika sada, biće ih idući put, Bože moj!
A sloboda…sloboda je za mene uvek bila nešto posebno. Najvrednije. Da me niko ne pita gde idem i kad ću da se vratim. Ta sloboda i ta širina. U mom životu je svaka kontrola bila pogubna za one koji su pokušavali da mi nametnu svoju volju. Otuda sam s posebnom pažnjom i gledala Kip slobode i nesvesno razmišljala koliko je generacija predaka današnjih Amerikanaca slobodu iskusilo upravo ovde.
Ovih dana, dok sedim u samoizolaciji sve misli vode upravo na te ulice Njujorka. Nedostaje mi taj grad. Nedostaje mi moja bezbrižnost. Ali kao što rekoh, ići ću opet. U to sam gotovo sigurna.
Moju malu nujoršku avanturu završavamo na Astoriji kod Aje. Zgrade i onaj neverovatan osećaj da sam zaista kod nekog svog. Što sam starija sve više cenim bezbrižna ženska druženja, bez tenzije sa ponekom čašom vina. Sedamo u Amrinu hondu i idemo put Kejp Koda. Ovoga puta na Martin Vinograd.
Ne znam zašto ali mislim da sam se zaljubila u Ameriku. onako na prvi pogled. Za sada me vuče kao što strast vuče svakog zaljubljenog. Ako nam se u međuvremenu desi i ljubav, javiću vam.
U mislima u Njujorku: Ivana Đorđević
Komentari