Ako me šta izluđuje, izluđuje me ova rečenica. Rečenica kojom se ovde, uglavnom, završava svaka konstatacija i svako negodovanje. Juče sam je čula od moje majke. I vrlo me poremetila, jer sam dreknula da ne može da završi nešto što joj se ne sviđa sa “šta ćeš”. Uglavnom je izgovaraju ljudi pomireni sa situacijom, životom, sudbinom, okolnostima. I pitala sam otvoreno:
-U kom trenutku svog života si tačno zaspala?
Ne mogu da se mirim da čovek posustaje s godinama. To je jednostavno nije moja šoljica čaja. Valjda se majku mu, boriš do kraja i ne odustaješ čak ni kada sve deluje beznadežno. nego promeniš pristup ili uzmeš veći čekić, šta znam.
Apatija zbog kiše, apatija zbog besparice, apatija zbog toga što ništa nekako ne ide kako smo zamislili. Ja evo ne znam možda sam luda, ali nešto ovde nije kako treba.
Ne radi prevoz, šta ćeš! Nije legla uplata na vreme, šta ćeš. Nije ispoštovan dogovor, šta ćeš! Rupa na putu, šta ćeš! Ne radi semafor, šta ćeš to nikad ne radi! Pa ljudi jel neko ovde lud? Ili još od Radoja Domanovića do danas – to kod nas ne može da bude. E pa da vam kažem jednu veliku ISTINU – može i mora.
I ako ne može, ima da mora! Na šta liči da vam neko krade volju i snagu, energiju i elan. Pa ne živimo 200 godina pa ćemo prvih 100 da potrošimo na to što ćemo čekati bolje vreme i bolji trenutak. Kako da objasnim da je OVO TAJ TRENUTAK. I da nemamo tri života da ga ponovimo.
Ne pričam o politici i molim da mi to ne imputirate. Politika me čak ni ne zanima. Pričam o načinu života koji treba i mora da bude deo opšte kulture. Jel možete da ne platite majstora koji zida zgradu? Jel možete da uđete u pekaru i da kažete – platiću hleb sledećeg dana?
S protekom vremena dešava se jedna vrlo čudna stvar. Navikavamo se. Na sve. I na ono što nam prija, a još gore na ono što nam ne prija. Čisto da i to znate.
Postajemo možda i paranoični pa sve lepo treba da bude anatemisano. Skoro mi kaže komšija “Lepo vas je videti sa naramkom cveća, ovde je to retkost, ljudi ovde u kraju, kupuju samo ono što moraju”. A meni tog dana sve potaman i razmišljam koji su to ljudi kojima je dosta samo da jedu danas. Onda sam shvatila da je i moja majka nekada imala 30 godina, malu decu, elan, a sada na masu stvari odgovara sa “Šta ćeš”. Nije to penzionerska stvar, to je način života. Ušunja vam se u mozak i sve vam postane – ma nema veze i šta ćeš.
Zato ne dozvolite da vam postane normalno, što nešto ne može, ne biva ili kod nas ne može da bude. A i izbacite iz upotrebe “ŠTA ĆEŠ!”.
Ako se neko još i pojavi sa idejom da vam to kaže, dreknite, ne dajte se, ne dozvolite, kažite glasno i jasno “Da menjam šta mi se ne sviđa”. Lakše je nego što mislite.
Piše: Ivana Đorđević
Komentari