Šta si želela da budeš kad porasteš? Skoro su mi postavili to pitanje. Kažem, policajac. Smeh. Ali gromoglasan. Ti policajac? Mada vidi, mogla bi ti to imaš taj zapovedni ton i taj prirodni autoritet. Sva sreća, kažem pa me brzo prošla ta ideja, da učim pameti u ime zakona.
A šta je tvoj san? Bilo je sledeće pitanje. I setih se šta sam oduvek želela. Miran stabilan i opušten život. Dvorište. Puno dece. I da pišem knjige. I da imam ko bi brinuo o kući, dvorištu i deci, dok ja pišem. Tačnije, da budem baba sa dvorištem punim unučića.
Ali, kaže ti radiš nešto sasvim drugo. I nikad ne bih rekao da si u tom fazonu, taj kućni tip. Pa nisam ja skroz onakva kakva izgledam. Ima nešto iznutra, što je potpuno jednostavno. Ni na izgled komplikovano kao sve oko mene. Ja sam uvek kad bolje razmislim, želela obične, male, jednostavne stvari. To da imaš svoju baštu, svoje dvorište. Baštu punu cveća. Da uz prvu jutarnju kafu možeš natenane da radiš. Da te budi sunce. To je san. A onda se probudiš i shvatiš da na snovima moraš da radiš, jer samo tako nikada neće pobeći od tebe.
Interesantno koliko se u čoveku bore ambicija i karakter. Nekada se udruže. Pa naprave čudo. Ambicija često tera napred, a karakter ili te podrži ili te izda. Imala sam sreću da su se ovo dvoje kod mene pomirili u svetoj zajednici braka i da tako žive oduvek. Da sam drugačija, da je moj temperament drugačiji, ko zna…možda ništa od ovoga danas ne bi bilo baš ovako.
Jedan moj predak, mogu slobodno tako da kažem, pošto više nije među živima, a i nismo u direktnoj liniji srodstva, čuvao me kada sam odlazila na raspuste kod babe i dede na selo. I često me pitao – Dobro šta ćeš ti da radiš u životu?
Samo pričaš, ne zaklapaš. Ti najbolje da budeš advokat. Da smuvaš tu diplomu i da odmah počneš da radiš. Jer ti kad napadneš na nekoga da mu pričaš, taj da te nadgovori ne može!
Sećam se da sam odmahnula glavom i objasnila mu da od toga nema ništa. Kaže, pa šta da radiš? Ti ne možeš nešto normalno ko sav ostali svet. Ti ćeš morati da izmisliš nešto.
– Ja ću da ti budem mnogo važna kad porastem. Videćeš! – kaže da sam mu namignula značajno i nastavila da jedem sladoled dok sam se klatila na stolici.
E sad tih dana smo se zavadili jer sam tražila da mi kupi kornjaču, ali nisam je dobila pa sam mu u znak revolta dodala:
– I da, biću na televiziji i puno ću putovati po stranim zemljama. I svima ću nešto da kupim, samo tebi neću, jer mi nisi kupio kornjaču!
Džabe se siroma čovek otimao da kornjača nije za ljubimca, da ne može da je vodi iz šume u kuću i nazad kad se ja zasitim. Džabe se otimao da me ubedi kad sam mu ja to zamerila i pamtila …pa skoro decenijama. Čak i onda kada je postalo smešno.
Par godina pre nego što će nas zauvek napustiti podsetio me na tu priču, dodavši da sam sve kako sam mu tad obećala – uradila. Samo nikako nije mogao da mi oprosti što se onoooooliko šminkam. Kažem ja, to tako mora za televiziju. Ih, ko da ti ne možeš da ih ubediš da si ti u pravu. Nego nećeš! Voliš da se šminkaš, znam ja. I mala kad si bila, ista si bila takva.
Još dok si bila mala ja sam video da ti treba da budeš advokat, ali istera ga ti po svome…
A šta su bili vaši snovi dok ste bili dete? Da li se sećate?
Tekst: Ivana Đorđević
Foto: Goran Zlatković, Fabrika fotografa
Fashion concept: Isidora Kemiveš
Komentari