Hoće me ti kostimi, šta da vam kažem.
Iako sam došla najdalje do kostima medicinske sestre za potrebe snimanja jedne reklame, bilo je tu još nekoliko ponuda koje su za cilj imale da budem vila ili veštica. Objasniše mi da sam za vešticu suviše lepa, pa sam uvek završavala kao neka vila sa predugačkim suknjama i kosama a la Ravijojla.
Sećate se vile Ravijojle? One iz pesama o Kraljeviću Marku kome niko nije mogao ništa, ali ga ta Ravijojla redovno isterivala iz takta.
Royal Ascot Hello party na Belom dvoru: Zahvaljujući javnom poslu mogu češće nego ostali da se igram sa kostimima
Kad sam ja bila osnovac, nosila sam uniformu do četvrtog osnovne. Imala sam dve. Jednu koja je bila kao fashion, sa nekim karnerićem i jednu koja je bila onako soc-realizam čist, čitaj ni kuka ni struka, kao džak. Ni izbliza ovako fensi kako sam videla da je iskreirala Dragana Ognjenović za osnovce.
Šta ti je čovek, tačnije žena i to ovakva kao što sam ja. Čim sam čula da je jedna kreatorka izdizajnirala komad odmah sam dobila želju da probam.
– Kako mogu da dobijem najveći broj? Imam želju da vidim kako to stoji! – ushićeno sam zamislila sebe kako u nekoj teget suknjici i dokolenicama sa beretkom na glavi i štiklama evociram školske uspomene.
– Ma nema za tebe broj! – uporno mi je objašnjavala drugarica – TO je za osnovce!
– Pa šta ako je za osnovce, naguraću se u neku uniformu za osmake! – odlučna sam bila da već u nešto ipak uđem.
– Ti si carica! Dalje nema! Ali ovo je za decu, nije za starije osnovce.
Tu je negde došlo do mog odustajanja, jer teško da ću ući u veličinu za dete od 10 godina.
Uglavnom, kakve vas asocijacije vezuju za te uniforme?
Meni je jedna vazda imala tragove likovnog stvaralaštva, i to u svim onim bojama koje se redovno nisu slagale sa plavom uniformom i nisu htele da se operu.
Tad nisu postojali Tide-ovi, Arieli, Persili i ostali koji su prali sve živo, već je bilo šta se ufleka – može da se baci.
Tako da su uniforme bile više neka vrsta mušeme koja je našu inače brižljivo biranu garderobu ispod čuvale od spoljnijh uticaja.
Nismo bili obučeni fensi, tačnije reč moderno došla je mnogo, mnogo kasnije. U uniformama smo na neki čudan način bili svi jednaki. Jednako zbunjeni, jednako mali i jednako željni da otkrijemo svet.
I bilo je razlika. Uniforme nisu bile jednoobrazne, nego gde kome mama šta nađe. Ali se znalo da je uniforma nešto što se nosi i mora da se nosi.
Sa nekom setom sam gledala u stranim filmovima svu onu decu za koju je samo zbog divnih jednoobraznih školskih uniformi delovalo da tako mali rade nešto ozbiljno. U najmanju ruku da su tako mali – a već prava gospoda.
Danas kada je školska uniforma još nešto što bi me ekstremno zabavilo i pomoglo mi da kroz fotografiju iskažem svoja sećanja na školske dane, razmišljam …da to možda i nije tako loše.
Nemam još zvaničan stav, da li sam za ili protiv, ali ako će to biti neki fashion komad kao što su ovi Dragane Ognjenović – lajkujem.
A vi, šta vi mislite?
Tekst: Ivana Đorđević
Komentari